Beskonačni razgovor (5)

Gospodine Janiću, pri kraju jučerašnjeg razgovora o tome šta naša dijaspora može da učini za Srbiju i naš narod, u vašoj tvrdnji da se to koči iz Srbije – što je teško shvatljivo – rekli ste takođe da bi konstruktivn doprinos mogao da bude inicirano samo od dela patriotski orijentisane i iskrene dijaspore, a ne od,  kako ste rekli, „Srećkovićeve družine“. Možete li da nam to detaljnije objasnite?

Janić:

Poštena dijaspora su milioni naših ljudi kojima je primaran interes država u kojoj su rođeni, gde su odrastali i školovali se, u kojoj su doživeli lepotu prve ljubavi i na čijim „livadama“ su učili kako se prave deca, a ne oni kojima je životna satisfakcija jedna ili dve popijene kafe sa nekim ministrom. Takvi ljudi kojima su popijena kafa (mamac političkih mačora) bile dovoljne da ćute o tome šta je i šta hoće naša dijaspora, i govore ono šta od njih traži Srećković, ili neki drugi mačak, uvek su korišćeni za ostvarenje nečasnih ciljeva. Od osnivanja ministarstva za dijasporu, koje je predato SPO-u, planski se slabila organizovana dijaspora, a time i Srbije. Radili su po principu „zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača“, samo u suprotnom smeru. Narodna izreka poručuje da se sve može ostvariti ako se radi osmišljeno i strpljivo, korak po korak, a Ministarstvo je od početka koračalo naopako, radilo na slabljenju a ne jačanju diaspore…

Čekajte Nikola… zar ministarstvo nije osnovano da bi i matica i dijaspora imali od toga koristi…

Janić:

To piše na papiru, napisano je i u zakonu, koji ni SPO ni Srećković nikad nisu poštovali. A slova kojima se stvaraju rečenice kojima se opisuje neko ili nešto, zaista su moćna a mogu kao takva i da se zloupotrebe. Srpska istorija je prepuna dokaza da se tek posle nanesene štete, posle ranjavanja sveukupnog naroda i njegovog dugogodišnjeg krvarenja, saznalo da je mnogo toga što je pisano i rečeno narodu putem srpskih medija, bilo pisano nekim neistinitim i antisrpskim pismom. Od raspada bivše Jugoslavije do danas, pa i danas – znači više od dve decenije – imamo svakodnevne erupcije, nezaustavljivu lavinu takvih primera. U stvari, mikroskopski deo naših ljudi zna ko laže i ko maže, a možemo da pretpostavimo iz kojih razloga to rade… ponekad banalnih, a nekada veoma ozbiljnih. Generacije će raščišćavati uništeno, zbog neodgovornosti srpskih političara i vlasnika i odgovornih urednika srpskih medija. Borba između Davida i Golijata je priča za malu decu…

Meni je poznanik iz Nemačke tvrdio da ta korektna i patriotski orijentisana dijaspora, neizmerno poštuje Nikolu Janića i da za Vas kažu da ste Vi, kada je u pitanju borba za istinu o našem narodu, ali i za prava našeg rasejanja, „David srpske dijaspore“?

Janić:

Vaš poznanik i priča i veruje u bajke. Dok javni servis Srbije nastavlja sa uređivačkom politikom kakva je zadnjih godina u Informativnoj i Satelitskoj redakciji RTS-a, teško će i sveukupna srpska dijaspora moći da bude neki David, a da ne govorimo o nekom Radovanu, Milovanu, Nikoli ili Jovanu… Što se tiče štampanih medija, stvar je malo bolja. U dijaspori već postoje portali koji su posećeniji od nekih medija u Srbiji, pa naše čitaoce možemo da informišemo koliko su pojedini mediji u Srbiji selektivno usmereni u svom radu, inače…

Oprostite što Vas prekidam, ali imam utisak da umanjujete značaj Vaših napora u borbi za bolje i zdravije komunikacije između matice i dijaspore?   

Janić:

To sigurno ne činim, jer bih time povredio članove Srpskog saveza, čije sam stavove, mišljenja i zahteve obavezan da kao predsednik Saveza prenesem srpskim vlastima i institucijama… isto koliko i švedskim. U pitanju je potreba i obaveza ispravnih terazija, precizne vage kojom merimo i dobro i zlo. Pre nego što stanete na vagu u vašem kupatilu, prvo proverite da li brojčanik stoji na nuli, a prema drugima se ne treba ponašati drugačije nego što bi želeli da se oni ponašaju prema nama. Kad se krene od toga, onda imate osnov i opravdanu nadu da će konkretan finalni rezultat biti konstruktivan i obostrano koristan. Mediji u Srbiji od ministra Srećkovića nikada nisu tražile osnov za sve njegove bajke koje su bezrezervno objavljivali. Da su htele ponekad da objave bar deo od dijaspore iznesenih dokaza o dugogodišnjim i za sve štetnim budalaštinama pokrenutih u tom ministarstvu, danas se dijaspora ne bi radovala što je „njihovo“ ministarstvo ukinuto. Sve dok postoje takve mediji, neće biti bolje ni nama ni vama. Primera radi, imam napismeno potvrdu ambasade u Štokholmu, da je dosta navedenog u emisija Satelitskog program RTS-a, „Upoznajte Srbe u Švedskoj“, bilo netačno. Tu emisiju, prepunu tendencioznih i planiranih neistina i izmišljotina, kao takvu je namenski uradila, pre par godina, izvesna Jelena Đorđević Popović. Tadašnji glavni urednik Satelitskog programa nije našao za shodno da najbrojnijoj srpskoj organizaciji u Skandinaviji, koju nisu pomenuli u emisiji kada su predstavljali srpske organizacije u toj zemlji, odgovori na mail koji smo im poslali. Njegovo nekulturno ćutanje je nekim kolegama, koje su smatrale da se treba izviniti članovima Srpskog saveza, obrazložio time da neće da odgovori zato što su u tom pismu njihove laži nazvane lažima?!

A tu Jelena… koju nazivate „izvesna Jelena“, čini mi se, vi dobro poznajete?    

Janić:

Pa ta Jelena, kao i sve Jelene kojima urednici na javnom servisu dozvoljavaju da neistinama zabavljaju narod, zabavlja i dalje lakoverne gledaoce Satelitskog programa, kojih je doduše sve manje. Manje ih je jer naši ljudi u dijaspori svakim danom imaju više mogućnost da prate redovan TV program RTS-a, B92, Pinka, Prve TV, Kopernikusa… i drugih televizija. Sledeće što bi dijaspora trebalo da organizovano pokrene i da zahteva jeste ukidanje posebne redakcije Satelitskog programa. Naravno, to ne znači i da se program RTS-a ne emituje uz pomoć satelita, već da se za dijasporu ne prave posebni programi. Valjda je došlo vreme da dijaspora počne da gleda iste emisije i programe koje gleda cela Srbija. Mi imamo pravo glasa i pravo da glasamo u rasejanju, pa je nepotrebno, neopravdano i neosnovano, da Satelitski program nastavi sa selektivnim emisijama, a posebno bi trebalo zaustaviti neistine koje RTS godinama plasira dijaspori o matici Srbiji i obratno.  Da, tu Jelenu znam iz vremena kada sam bio predsednik Komisije za odnose sa javnošću i informisanje u Savetu dijaspore SRJ, kada je njen predsednik bio gospodin Vojislav Koštunica. Jelena je pratila jedan sastanak Saveta dijaspore, gledala je i slušala sve što je na njemu rečeno. Nisam verovao ni mojim očima ni ušima, kada sam u programu Satelitskog programa video i čuo šta je srpskoj javnosti „prenela“ sa tog sastanka. Nije prenela ono čemu je ona bila svedok, očevidac, već šta je od nje neko tražio, verovatno pomoćnik ministra Svilanovića. U lice sam joj jednom prilikom rekao da kod nje ne postoji ni zrno ljudskog, ni profesionalnog novinarskog morala. A zašto su (ne samo ona već i RTS) dozvolili sebi još veću sramotu sa emisijom „Upoznajte Srbe u Švedskoj“, nemam nameru da nagađam. Da su u pitanju samo potrebe njenih rođaka ili prijatelja koji žive u ovoj zemlji, ne verujem. Tim pre što imam mejl koji potvrđuje da je od nekih naših poznatih ljudi u Švedskoj tražila negativne komentare o meni i nekim mojim stavovima i izjavama. Bila je iznenađena odgovorom gospodina, kome je ponudila „gostovanje u emisijama“ da nemaju nameru da usliše njenu molbu, uz objašnjenje da oni „neće da govore neistine o čoveku, čiji rad poštuju i cene“. Ta gospođica Jelena, urednik mnogih emisija o dijaspori, nije shvatila da se pošteno novinarstvo ne zasniva na takvim premisama, što je možda i dovelo do njenih nekontrolisanih „minusiranja“ i „plusiranja“ u toj emisiji. Mnogo izgovorenih neistina je tu bilo. Ne o meni, ali pretakanja negativnog u pozitivno začinjenog „porukom“ mladima u Evropi, čime je data netačna slika o tim organizacijama i pojedincima u Švedskoj.

Da li ste reagovali na njeno ponašanje i neprofesionalizam?     

Janić:

Ne onako kako bi trebalo da se reaguje na takve svinjarije u medijima. Deo onoga što sam tada napisao imam na disku i predlažem da to iduće nedelje objavimo, da bi čitaocima bilo jasnije ovo  čemu sam govorio. Nisam često komentarisao mnogo toga što je trebalo da se razjasni o dvodecenijskim dešavanjima u Švedskoj. Nisam objavljivao – a govorio sam i najavljivao da hoću – dokaze i dokumente o tome šta su  pojedinci i manje grupe ljudi sve radili, a što je bilo štetno za naš narod u celini… a posebno za njihove prijatelje i rođake u Bosni. Ćutao sam i dok su takve slavili i veličali kao velike patriote, jer bi istina oslabila srpsku zajednicu u Švedskoj u vreme kada nam je sloga bila najpotrebnija; dok je besneo građanski rat. A istina je da su sve vreme neki šurovali sa švedskim vladinim i drugim institucijama, pa i sa muslimanima, da se istina o ratnim dešavanjima u Bosni (mislim na istinu koja bi umanjila negativnu sliku o Srbima) što više ograniči.

Ali, Vi ste u vreme rata imali mnogo više prostora u štampanim medijima i na švedskoj Televiziji, nego bilo koji drugi Srbin u Evropi i Americi…

Janić:

Nažalost, baš tada, kada je bilo najpotrebnije da momentalno reagujemo na neku neosnovanu reportažu ili tekst iz rata u Bosni, grupa čelnih ljudi tadašnjeg Svesrpsko-Jugoslovenskog saveza činili su sve da to zaustave. U to vreme nisam bio član nijedne srpske organizacije, pa su to iskoristili da pišu i da zovu redakcije švedskih novina i Televizija sa zahtevom da ja ne govorim u ime Srba, jer nisam iz Bosne i nisam njihov član. Predlagali su da umesto mene u emisije pozivaju njihovog predsednika i potpredsednika. Reakcija medija je izostala i onda su me pojedinci pozvali da pomognem njihovom odboru za informisanje, čiji je predsednik bio korektan čovek Dragan Ivanović. I pored toga, kao da je obećano nekome, muslimanima ili nekim grupama u Švedskoj, ili ne znam već kome – a što mi nikada nije bilo jasno – pokušali su opet da onemoguće pravovremeno reagovanje. Čak su i ponudi „Ugovor o saradnji“, između Nikole Janića i njihovog Saveza. Usmeno i na ceduljama je par ljudi danima dogoralo kako da formulišu „ugovor“, koji bi se ljudima predstavio kao „saradnja“ , a cilj je bio da se onemoguće brza reagovanja i zaustavljanje neistine o srbima. U finalnoj verziji su napisali da je to ispred uprave i najvećeg tela njihovog saveza (Saveta) i odbora, što je netačno. Taj od njih potpisan i meni ponuđen „ugovor o saradnji“, koji ja nikada nisam potpisao i prihvatio, govori mnogo o čelnim ljudima „čelne srpske organizacije“. Ali koliko su pojedinci spremni da idu protiv svog naroda, govori još više papir na kome je skiciran predlog, i napisane poruke i uputstva… koje mi je dao jedan čovek, uz molbu da ne otkrijem njegovo ime. Zamislite recimo situaciju kakvu smo imali sa Markalama u Sarajevu, ili kasnije sa Račkom na Kosovu, i da kada me medije pozovu da u večernjim vestima govorimo o tome, ja im odgovorim: „Pošaljite mi prvo napismeno pitanja koja ćete mi postaviti, da ih prosledim nekim budalama i od njih dobijem dozvolu da vam na ta pitanja odgovorim… dakle o Markalama ili o Račku možemo da govorim u nekim budućim vestima, za par nedelja…“. Čovek ni i snu ne može da shvati i prihvati da su postoje takve gluposti i idiotizam, istovremeno dok narod (ne samo srpski) svakodnevno krvari i gine…

Imam taj papir i predlažem da to, uz Vašu saglasnost, bude prvi u nizu dokumenata koje će Koreni (www.koreni.net) objaviti. Ljudi treba da vide i  „neverovatno“… Više puta ste izjavili da ste najčešće „morali da se borite sa Srbima, da biste mogli da se borite za Srbe“. Dok sam pregledao stotine stranica dokumentacije, nisam mogao da verujem da takvo beščašće postoji i kod naših ljudi u rasejanju. I to u vreme progona njihovih zemljaka sa vekovnih ognjišta, ubijanja srpskih civila, njihovih bliskih prijatelja i rođaka, silovanih… i takve gadosti ne prestaju! Ugovor o „saradnji“ koji su vam tada ponudili, po mom mišljenju, anđeoski je čin u odnosu na sve ono sa čime ste se suočavali tokom dve decenije… Kako ste izdržali?

Janić:

Možda je više adekvatno i potrebno da se svi upitamo: Kako izdrže pojedinci, naši sunarodnici da godinama u sebi nose takav đavolji teret zlobe, zavisti, egoizma, potrebe zadovoljenja ličnog ega, ili, što je još monstruoznije, zbog svega toga ispunjenje nečijih zahteva da nanose štetu sopstvenom narodu? Kao što sam obećao, dozvoliću tokom „Beskonačnih razgovora“ objavljivanje tih dokumenata, ali zadržavam moje ljudsko pravo da u nekima od njih zatamnimo ime nekih osoba. Ne zbog njih, već zbog mog ličnog ubeđenja da ničija deca ne treba da se stide zbog ružnog što su činili, ili čine njihovi roditelji, i obratno.

D. Vukotić

Nikoli ponudjen ugovor o saradnji

Rukom napisane idiotske preporuke

Nastavak iduće sedmice.

Prethodni nastavci:

Beskonačni razgovor (4)
Beskonačni razgovor (3)
Beskonačni razgovor (2)
Beskonačni razgovor (1)