Nismo valjda đaci prvaci?
Uvod u tekst pod naslovom „Slavka Drašković na čelu dijaspore“, koji su Evropske novosti objavile 07. novembra 2012, u mnogo čemu je daleko od istine, odnosno od „skupocene“ slike, kakvom su je predstavili javnosti. Inače moji osvrti na naimenovanje ove dame na mesto direktora Kancelarije za dijasporu nisu pisani iz nekih ličnih razloga. Gospođu nikada nisam sreo i ne osećam se baš onako, kako bih voleo da se osećam, kada pišem o jednoj ženi. Ali njenom funkcijom u KSU, njenim „poslovanjem“ i odbijanjem da rasejanju i javnosti u Srbiji objasni nedoumice o aktivnostima organizacije, inicirana je potreba da pišem o njoj kao o nečijem službeniku u Srbiji ili izvan Srbije, a ne kao o privatnoj osobi.
Rečima „Vlada Srbije postavila je čelnika Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu…“ počinje tekst u „Novostima“. Lepo, ali nije lepo da više od pet godina dijaspora ne dobija odgovor od KSU i od Slavke, kakve veze ta organizacija i ta Slavka imaju sa dijasporom i sa kojom? Gde, koliko, kako… da bi imala legitimitet da bude „na čelu“ oko tri miliona građana Srbije? Nju je premijer Dačić, nažalost, postavio na mesto direktora Kancelarije za saradnju sa dijasporom, što je ne stavlja „dijaspori na čelo“. Političari u Srbiji se izgleda šale, kada kažu da hoće saradnju sa dijasporom, koja u zavidnom broju ne želi da sarađuje sa vladinim institucijama preko Slavke (nepoželjno je slikovito tumačenje napisanog). Nijedna saradnja ne opstaje jednosmernim kretanjem i ignorisanjem mišljenja onih sa kojima želite da sarađujete. Ovaj novi drveni advokat (i još ponešto što još nije za pričanje) može da nam se skine sa grbače, ako se Slavka „iz Niš“ (ili iz „Ameriku“) okane ćoravog posla i podnese ostavku, ili se premijer Dačić opameti i smeni Slavku. Za već nanesenu štetu i minus koji je Dačić zbog ove tragikomedije dobio od dijaspore, umesto plusa koji mu je bio spreman i potreban, deo krivice snosi potpredsednica SPS-a, gospođa Vukomanović. Ova plavuša, koja ima samo reči hvale za Slavku, nije ispoštovala ni primarnu evropsku i civilizacijsku obavezu, da svima koji su joj poslali pismo ili mejl, na isti i odgovori.
Da li bi u odgovoru potpredsednice SPS-a pisalo „nosite se bre dijasporci u….“, ili „preneću vašu poruku premijeru“, ili „nisam u mogućnosti da prenesem poruku“, danas nema značaja. Ali… ajmo momci, ajmo dečaci…, ili kako beše ona pesma, manimo se Vukomanovićke. Krenimo od ispevane (besplatne?) slavopojke Slavki Drašković i upitajmo i sebe i druge da li možemo verovati u ono što danas čitamo u nekad cenjenim „Večernjim novostima“? Koliko je koristi imala Srbija, sa njenim građanima, što je primarna obaveza za sve nas, a koliko štete od tolike „stručnosti i sposobnosti“ ove direktorke? Srbija propada, a ako su nam njeni ministri i direktori slični Slavki „iz Niš“ (ili „iz Ameriku“), pitanje je koliko će još postojati i ovakva kakva je danas? Pisanja novinara da „ljudi koji pišu ružno o Slavki i kritikuju bez argumenata, nisu učinili ništa za Srbiju“, zaista je i kužno i ružno, i može se uporediti sa izbušenim švajcarskim sirom, sa bonusom neprijatnog mirisa. Procepi između Srbije i njenog rasejanja sve su širi, a naivni i nepripremljeni za medijske vetrometine mogu lako da dobiju „jeftiku“ (narodna reč za tuberkulozu, jektiku). Doduše kod tako nestabilne klime i svakakvih duvanja nije lako ni novinarima da rade svoj posao i žive samo od plate, koju često i ne dobiju na vreme. Ali sve je moguće u zemlji u kojoj je „normalno“ da ministar u Vladi Srbije nekažnjeno novinaru oduzme već dogovoren posao u vrednosti od oko 3000 evra? A zašto? Zato što je taj novinar, po nalogu urednika, radio svoj posao i intervju sa nekim ko je rekao istine koje moćnicima nisu po volji. Ali, čekajte devojčice i momci, čekajte dečaci… ovo se ne odnosi na Slavku Drašković. Ona nije ministar, nego drveni ćata za dijasporu, pa je nepoznato koji su razlozi da novinari o njoj ne pišu ono što je važno za sve nas, nego ono šta je po volji Slavke i nekih političara? Možda je objašnjenje u nečijoj potrebi stvaranja povoljnih pozicija kod tetka Slavke? Ko zna, možda. Bivši ministar Srećković ujedao ih je i kada mu objave sliku koja mu nije bila po volji, a i novinari su ljudi. Koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši, a kamo li šarke – Slavke.
U tekstu u „Novostiam“ pročitasmo i: „Dr Drašković je predsednica Kongresa srpskog ujedinjenja u Srbiji“.
Ne shvatam razlog ovakvog pisanja? I ptice na grani znaju da je sadašnja predsednica Kongresa srpskog ujedinjenja Mirjana Samardžija, a da Slavka to nikada nije bila!
„Rođena je u Nišu. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, magistrirala antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i doktorirala na istom fakultetu na temi poslovnog uspeha. Specijalizirala je poslovno vođstvo u Americi“.
Dugačka rečenica, a i tačno je, jer i „Slavče“ je negde morala da se rodi. Sve je to OK, u tih par redova, dok ne počne hvalospev o vrednostima njenog „poslovnog uspeha“ i specijalizacije poslovnog vođstva u Americi.
„OSNIVAČ je koncepta treniranja poslovnog vođstva na Zapadnom Balkanu i njegov je promoter. Vlasnik je i osnivač firme „Poslovno vođstvo“. Predaje „Liderstvo i organizacija“ u Engleskoj školi u Beogradu i gostujući je predavač na „DOBA“ fakultetu u Mariboru.
Posebno su izdvojena ODLIKOVANjA I PRIZNANjA i piše (navodim u jednom dahu):
„DR Slavka Drašković odlikovana je ordenom i zlatnom značkom „Obrazovno prosvetne zajednice Republike Srbije“, ordenom ruske dijaspore „Zemjačestvo“ i diplomom američke dijaspore „Kongresa srpskog ujedinjenja“. Dobitnik je diplome Udruženja pronalazača Srbije 2006. godine. Nalazi se u leksikonu „Serbs in the World. „Belgrade – Los Angeles, 1999. Članica je više međunarodnih i domaćih organizacija u oblasti biznisa i liderstva. Direktor je srpsko-američke „Zadužbine Studenica“ u Srbiji. Predsednik je organizacije žena profesionalaca „Vizija i akcija“, član Upravnog odbora Fonda „Marko Jarić“, član Upravnog odbora Udruženja pronalazača Srbije, i jedan od osnivača alumni organizacije Beogradskog univerziteta. Slavka Drašković je jedan od organizatora Ekonomskih foruma u Vašingtonu, Čikagu i San Francisku između 2003-2005. godine, Sajma srpske privrede u Las Vegasu 2006, NAPA Programa za firme iz Srbije 2007. i IT Samita u Čikagu 2008. godine. Takođe, ima dugogodišnje iskustvo u radu sa poslovnim liderima srpske dijaspore kao i sa multinacionalnim kompanijama među kojima su ABB, Combustion Engeneering, i mnoge druge. Bila je jedan od najupornijih lobista za osnivanje Ministarstva za dijasporu za koje se zalagala sa više od 20 drugih organizacija iz dijaspore. Jedan je od kreatora „okruglog stola“ koji je doveo do Zakona o dijaspori Republike Srbije i učesnica Komisije koja je radila na Strategiji za dijasporu Republike Srbije. Pridruženi je član Međuresorne državne radne grupe Ministarstva za dijasporu, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva unutrašnjih poslova za unapređenje odnosa države Srbije sa državama Ilinois, Ohajo i Kalifornija. Draškovićeva je i jedan od najaktivnijih zagovornika uključenja dijaspore u pomoć lokalnim zajednicama kroz projekte vezane za mala i srednja preduzeća (MSP) – projekat „Home Town Association“, zagovornik jačanja Srbije kroz razvoj sektora MSP i organizator učešća malih i srednjih preduzeća iz Srbije na sajmovima i ekonomskim forumima u Americi i Rusiji. Član je UO Saveza pronalazača Srbije, UO Saveta za obnovu zadužbinarstva, Savetodavnog odbora Veslačkog kluba Crvena Zvezda, članica European Regional Economic Forum (EREF), članica CTA , pisac više knjiga i naučnih radova u zemlji i inostranstvu“.
Sve bi moglo da se opiše rečenicom: „Mirođija u svakoj čorbi“. Zbog tolike mirođije i drugih začina, miris koji se širi iz takvog kazana, oterao je mnoge. Lično mi je žao da moram da pišem ovako neugodne činjenice, ali „Koreni“, koje čitaju i naši tamo i naši ovamo, imaju obavezu da čitaocima pojasne sastav tog „Srpsko-Američkog“. Kako nismo sveznajući, obratili smo se onima koji odlično poznaju ovu tematiku i zamolili smo dva gospodina da nam, za sada delimično, daju njihovo mišljenje. Evo šta je, između ostalog, jedan odgovorio:
„Ovako…
Obuka za koučing koji je završila pokriva samo 36 priznatih sati od strane ICF-a. Da bi neko moga da izađe uopšte na polaganje za ICF sertifikat (International Coach Federation) mora da ima više od 150 sati treninga. Inače, to je najveća svetska koučing institucija, praktično standard kvaliteta u ovoj oblasti. U Srbiji postoji preko 120 ljudi koji su završili napredniju obuku iz koučinga od nje. To su ljudi koji imaju više sati treninga nego ona, takođe po ICF standardima. Inače, ICF sertifikat imaju samo 3, 4 osobe, a u Srbiji ne postoji jasan standard ko može da se zove kouč. Može svako, bio na nekoj obuci ili ne. Ne postoji zakon koji reguliše kako može ko da sebe nazove.
U biografiji piše da je „leading researcher in leadership development and coaching“. Ovo je totalna glupost. Gde su ti radovi, istraživanja? Tri teksta ili rada ne čine je vodećim istraživačem. Posebno jer u Srbiji postoje ljudi koji su mnogo edukovaniji i stručniji od nje u tim oblastima, koji se time bave svakog dana, pa se ne zovu vodeći istraživači. Kakav researcher u koučingu kad je završila samo minimalnu obuku, te postoji 120 ljudi u Srbiji koji su u toj oblasti edukovaniji od nje. Istraživač koji ima tri objavljena rada jedva ima malu vezu sa tim oblastima? Nema nikakvu potporu za ovo.
Dr. Draskovic is the Leading Expert in Choose Success program in Serbia. Ovaj „program“ je obična izmišljotina. To je nešto virtuelno što je ona izmislila i dala ime. Isto kao ja da smislim Ultra mega giga razvojni program, tako ga nazovem i kažem da sam vodeći ekspert u toj oblasti. Što se tiče firme koju je imala, radi se o čovek-firmi. Takvih u Srbiji ima preko 60, koji se mnogo više bave razvojem liderstva, obukom i koučingom nego ona. Za koje firme je radila koučing ili razvoj liderstva? Ko su joj klijenti bili? Samo studenti? Ova njena biografija je puna šupljina, opštih mesta i prazne priče. Dvadeset godina na rukovodećim pozicijama? Iz biografije se vidi koliko je to smešno“.
Drugi je, između ostalog, naveo:
„Njenih naučnih radova nema nigde.. niti na domaćim pretraživačima niti na međunarodnim. Proverio sam domaci SCIndeks i međunarodni Academic Search Premier. Da bi neko sebe mogao da nazove naučnikom mora da ima barem neke radove i istraživanja objavljena u naučnim časopisima. Ona to nema.“
U vezi navedenog da Slavka „predaje „Liderstvo i organizacija“ u Engleskoj školi u Beogradu i da gostujući je predavač na „DOBA“ fakultetu u Mariboru, članica je više međunarodnih i domaćih organizacija u oblasti biznisa i liderstva“.
Prema biltenu fakulteta DOBA u Mariboru, Slavka Drašković je održala jedno predavanje 2011. godini pred srpskim studentima. To je dakle bilo jedno predavanje! Da bi imao naziv gostujući predavač, potrebno je da ih ima vise. Za ove druge tvrdnje nisam mogao da nađem informacije.
„Predsednik je organizacije žena profesionalaca „Vizija i akcija“ , član Upravnog odbora Fonda „Marko Jarić“, član Upravnog odbora Udruženja pronalazača Srbije, i jedan od osnivača alumni organizacije Beogradskog univerziteta“.
Na internetu nema nikakvih informacija o „organizaciji žena profesionalaca „Vizija i akcija“. Čak ih nema ni u registru agencije za privredne registre, što znači da njihova organizacija nije formalno osnovana. ALUMNI uopšte i ne postoji. To je bilo lepo zamišljeno, ali ne funkcioniše i mene bi bilo sramota da se time hvalim.
U vezi toga da je SLAVKA Drašković jedan od organizatora Ekonomskih foruma u Vašingtonu, Čikagu i San Francisku između 2003-2005. godine, Sajma srpske privrede u Las Vegasu 2006, NAPA Programa za firme iz Srbije 2007. i IT Samita u Čikagu 2008. godine mogu samo da prokomentarišem da se o ovim ekonomskih forumima već zna puno. Učesnici iz Srbije plaćaju puno para za hotel i putovanja, a nema nikakvih rezultat. O tome su pisali i vaši „Koreni“.
U tekstu koji ste nam prosledili piše da je Slavka Drašković odlikovana ordenom i zlatnom značkom „Obrazovno prosvetne zajednice Republike Srbije“, ordenom ruske dijaspore „Zemjačestvo“ i diplomom američke dijaspore „Kongresa Srpskog ujedinjenja. Dobitnik je diplome Udruženja pronalazača Srbije 2006. godine. Nalazi se u leksikonu Belgrade – Los Angeles, 1999.
Ne želim da komentarišem ordenje i zlatne značke, ali mi je smešno da se navodi i diploma koju je dobila od organizacije u kojoj je dugo godina bila službenik, kao nešto posebno vredno. Sada je i mene zainteresovalo šta je ta američka organizacija toliko učinila i u čemu je toliko ispred svih drugih organizacije srpske dijaspore?Autor pomenute knjige „Serbs in the World.“je isti novinar koji je pisao i ovaj članak u kome se veliča gospodja Dråković.“
Eto, to je deo odgovora. Objavljujemo ga na www.koreni.rs a na čitaocima je da donesu svoj zaključak. U Srbiji nam godinama, na zahtev moćnika ili iz drugih interesa, prave nepostojeće ili brišu postojeće organizacije. Oni tamo, izmišljaju priče o nama ovamo, kad i kakve nekome trebaju tamo. Ali ni u Srbiji nije zabranjeno da gradjani Srbije, pa i ljudi iz dijaspore imaju lični stav i suprotno mišljenje. Zašto bi političari zabranjivali stavove i mišljenja, kada imaju njihove medije, urednike tih medija i novinare, koji se solidarno sa njima trude da zaustave objavljivanje za njih nepoželjnih informacije. Često ne informišu ni o korisnom za srpsku državu i njene u velikom broju nezaposlene i gladne gradjane.
Nikola Janić,
Izdavač portala i časopisa „Koreni“