Dijalog: Cedomir Jovanovic i Driton Ljaici

3
135

U stalnoj emisiji ,,Most” radija ,,Slobodna Evropa” prosle sedmice dijalog su vodila dvojica studentskih lidera: Driton Ljaici, zamenik predsednika Nezavisne unije albanskih studenata iz Pristine i Cedomir Jovanovic, predsednik Studentskog politickog kluba iz Beograda. Ovaj razgovor koji se odnosio na povratak albanskih djaka i studenata u skolske objekte na Kosovu prenosimo u celini uz neznatna skracenja. Emisije radija ,,Slobodne Evrope” prenosi svakodnevno Radio B92.


Omer Karabeg (,,Slobodna Evropa”): Gospodine Jovanovicu, da li bi clanovi vaseg Studentskog politickog kluba bili spremni da protestuju zajedno sa albanskim studentima i tako im daju podrsku u ostvarivanju njihovih zahteva?

Cedomir Jovanovic: Na to pitanje se moze pruziti posredan odgovor kroz kontrapitanje da li bi albanski studenti bili spremni da podrze nas zahtev, da izvrse politicki pritisak na albansku politicku scenu na Kosovu kako bi ona zahtevala demokratske i korenite refornme u ,,dosluhu”i u koordinaciji sa onim sto se radi na opozicionoj sceni u Srbiji. Mi bismo zeleli da se i u tom delu nase zemlje ponovi politicka situacija iz Crne Gore u kojoj su gradjani birali predsednika ne deleci se pri tome prema verskoj ili nacionalnoj pripadnosti. Mi smo i ranije imali prilike da se upoznamo sa stavom Nezavisne unije albanskih studenata da se oni odricu svakog politickog konteksta. Medjutim, hteli to oni da priznaju ili ne, sve sto Nezavisna unija albanskih studenata radi na Kosovu ima izuzetno veliku politicku tezinu. Stoga smo mi i izrazili spremnost da ih podrzimo, jer smo u njima videli novu snagu i neke nove ideje. Zahtev za povratkom na univerzitet jeste pokusaj da se resi problem, a nasa je zajednicka nesreca sto se ovoga puta to cini na ulici. Ulica nije dobro mesto za to, ali ako je to put ka promenama, mi smo spremni i da idemo tim putem. Na nasu zalost to nije donelo konkretne rezultate. Ja ne verujem da ce se bilo sta u svemu tome promeniti ukoliko se albanska politicka scena ozbiljno ne redefinise i ukoliko se ona, na neki nacin, ne usaglasi sa politickim trendovima koji postoje u ovom trenutku u medjunarodnoj zajednici i u Beogradu. Ako smo mi kao mladi sprski studenti, jasno rekli da ne mozemo biti srecni u zemlji u kojoj su gradjani druge nacionalnosti, u ovom slucaju Albanci, nesrecni, ocekujemo isto tako od nasih kolega Albanaca iz Pristine da jasno kazu da ovu zemlju dozivljavaju kao svoju i da stoga imaju puno pravo da je menjaju kako bi se u njoj osecali zadovoljnim i perspektivnijim.

Omer Karabeg: Gospodine Ljaici, jesu li vam prihvatljive ove ideje gospodina Jovanovica?

Driton Ljaici: Mora se uvaziti cinjenica da smo mi zrtva. Nas, albanske studente, sprska policija je 1991. silom izbacila iz nasih objekata. Sto se tice tvrdnje gospodina Jovanovica da se stvari ne mogu resiti na ulici, moj odgovor je da mi nemamo drugu alternativu. Mi cekamo, evo, vec sedmu godinu. Albanski studenti zive i rade u veoma losim uslovima. Nisu im omoguceni elementarni uslovi za zivot i rad. I zato mi nemao drugu alternativu. A sto se tice podrske, podrska mora biti iskrena, ne demagoska. Nasi studenti su svakoga dana bili tuceni, maltretirani, i fizicki i psihicki, cak i ubijani. Sve to vreme vi nam niste dali i minamalnu podrsku. Ako nema konkretne podrske, onda je to demagogija.

Jovanovic: Nije demagogija. Podrska je usledila kada ste vi poceli nesto konkretno da radite. Ja sam tek tada i cuo za Nezavisnu uniju albanskih studenata. Onog trenutka kada ste vi rekli da cete izaci na ulice da biste demonstrirali, mi smo zastitili vase pravo na protest, jer mislimo da je pravo svakog gradjana nase zemlje da izrazi svoje nezadovoljstvo na mirannacin, kao sto ste to i ucinili. Osudili smo postupak policije koja time nista nije resila, vec je, naprotiv, uvecala dimenzije nesrece koja na Kosovu postoji i koja nije svedena samo na Kosovo, vec potresa citavu Srbiju. Tu nema mesta ni za kakvu demagogiju.

Ljaici: Gospodine Jovanovicu, imao bih jedno pitanje. Zasto niste podrzali albanske studente kada ste zimus protestvovali? Koliko znam vi ste bili jedan od organizatora tih protesta. Da li vam je to palo na pamet? Jovanovic: Ako ste bar malo pratili studentski protest, onda ste u njima mogli prepoznati veoma jasno izrazenu ideju gradjanske Srbije, ideju nove Srbije, Srbije koja bi bila potpuno drugacija od one koju je svojom politikom stvorio Slobodan Milosevic sa kojim predstavnici vase politicke scene razgovaraju. Mi trazimo od svog naroda, od gradjana svoje zemlje da uskrate poverenje politici Slobodana Milosevica, da ne izadju na izbore koji, sami po sebi, to nisu. Da li vi, sa svoje strane, pokusavate da ucinite bilo sta kako bi i kod vas, mozda, dosli neki drugi ljudi koji bi bili bolji u tim pregovorima, koji bi pokusali da odu dalje od puke price, sto je do sada bio slucaj.

Ljaici: Nemam mandat da o tome govorim, zato sto su to politicke stvari. Mogu da govorim samo u ime studenata, u ime Albanskog univerziteta.

Jovanovic: Ne zelim vas da pitam zasto niko od albanskih studenata nije podrzao nas studentski protest. Takva vrsta podrske i takva vrsta pitanja u ovom trenutku nicemu ne vode. To je proslost. Mi treba da razgovaamo o nasoj buducnosti.

Ljaici: Nedavno je kod nas bila jedna delegacija studenata Beogradskog univerziteta. Nas susret je bio informativnog karaktera. Mi smo njih informisali o tome kakvi su uslovi ovde i o nasim protestima. Medjutim, iako je susret bio samo informativnog karaktera, oni su, kada su se vratili u Beograd, govorili neke politicke stvari. Znaci, oni su dosli ovde samo da bi popravili imidz srpske politike. Prema tome, vi niste iskreni, niste konkretni, bavite se samo demagogijom. Ovde ovako, tamo onako.

Jovanovic: Ne bih zeleo da komentarisem sastanke kojima nisam prisustvovao, niti postupke ljudi sa kojima nemam nikak veze. Pravo je gospodina Ljaicija, s obzirom da je prisustvovao tim razgovorima, da bude ljut ukoliko je tu bilo neke lose interpretacije, ali nema nikakve demagogije u onome sto ja sada govorim, s obzirom daja to ne pricam samo sada u programu Radija Slobodna Evropa, mi to cinimo i u programima koji su nam dostupni ovde u Srbiji, znaci na lokalnim televizijama, lokalnim radio stanicama. Tu nema nikakve demagogije.

Ljaici: Ja bih voleo da se sastanem sa vama i da razgovaramo kao drugovi. Ali, vreme je da i vi shvatite neke stvari da ovde na Kosovu mora da bude mir. Mi smo za mir. Nasi osnovni ciljevi su ljudska prava. Mi hocemo u Evropu. Mi smo onog 1. oktobra izjavili pred svetom da mi nismo za rat, vec za mir. To je nas zahtev i mi imamo pravo na njega. Vi morate da nas u tome podrzite. Kad smo primili delegaciju srpskih studenata, napravili smo veliki korak. Studenti koji su dosli iz Beograda su Srbi, a i oni koji su nas 1. oktobra tukli takodje su Srbi, ali mi smo, bez obzira na to, te studente docekali, jer smo mi za mir, za dijalog, za dobre stvari, za napredak.

Jovanovic: Ako vi kazete da zelite u Evropu i to potvrdite na takav nacin sto 29. oktobra procitate vase saopstenje na albanskom jeziku, potom na engleskom, namackom i, pretpostavljam, francuskom, a pri tome zaboravite jedan jezik, jezik koji definitivno morate sledeci put uvaziti s obzirom da problemi i poticu od naroda na cijem jeziku niste zeleli tako nesto da procitate, a u isto vrme ocekujete da vas taj narod razume, onda je to velika greska. Za nas zaista nije vazno da li su u policijskom kordonu bili Srbi, Muslimani ili Albanci, za nas je to bila policija koja je placena, koja je dobila naredjenje od vlasti i koja je to naredjenje izvrsila. Ja nikada necu reci da je mene tukao Albanac, mene tuce policajac koji ima takvo naredjenje.

Ljaici: Sva saopstenja naseg organizacionog odbora davana su i na srpskom jeziku. Znaci, dali smo saopstenja i za albansku i za srpsku stampu. Tacno je da na protestu 29. oktobra saopstenja nisu bila procitana na jeziku o kome vi sada govorite. Iznosena su na jezicima zemalja koje sad imaju uticaj u svetu. Sledeceg puta, ako budemo imali za to potrebe, sigurno ce biti zastupljeni i drugi jezici, recimo poljski, ceski, srpski, crnogorski i mozda i drugi jezici. Znaci, nismo od toga odustali.

Jovanovic: Ja to ne bih svodio na pitanje lingvistike, ali mislim da je to veliki problem, jer nema te pomoci sa strane koja moze nadomestiti razumevanje koje se javlja u srpskom narodu, izmedju ostalog u politici i Studentskog politickog kluba, niti resenje kriza moze doci sa neke druge adrese osim one iz Beograda. To je nasa stvarnost i to je ono sto bih ja zeleo da i vi razumete. Mi zbog toga inastupamo otvoreno politicki. Nasi stavovi su jasno politicki i ne slazem se sa vasom konstatacijom prema kojoj se politika svodi na stranke. Politika je mnogo sira od toga. Pravo mladog coveka, kakav ste vi i kakvi su ljudi u vasoj organizaciji, da trazi promene, da trazi srecan zivot. Ali, osim sto se to zahteva, na tome se mora i raditi. Ja nisam ubedjen da ce se bilo sta pomeriti u resavanju kosovskog problema ukoliko vi nastavite sa protestima na nacin na koji ste to cinili do sada. Jer, vrsiti pritisak samo na srpsku vlast, a pri tom ignorisati cinjenicu da srpska vlast savrseno funkcionise u dogovoru sa delom albanske politicke scene, nije politicki racionalno. Jednostavno, to je stvarnost. Gradjani koji zive na Kosovu, bez obzira na to da li su Srbi ili Albanci, ne mogu biti zadovoljni politikom koja ne interpretira njihove zelje.

Ljaici: Zeleo bih da kazem kosovsko pitanje ne moze da resi ni Nezavisna unija albanskih studenata, ni Studentski politicki klub: kosovsko pitanje ce resiti oni koji zive ovde, znaci albanski narod i onaj drugi koji zivi ovde. U to nema nikakve sumnje. Sto pre ovo prihvatite, bice bolje za vas. Ovde je tezak aparthejd. Nas tuku svakog dana. Mi nemamo prava nigde da izadjemo, nigde da idemo, nemamo prava da radimo. Sve nam je zabranjeno. Mene su 1. oktobra hapsili. Bio sam tucen, maltretiran, psihicki i fizicki. Jedan od glavnih policajaca mi je rekao: ,,Znas sta, momak, ti imas pravo da trazis skolu, ali je neces dobiti posto si Siptar”.

Jovanovic: Pa, ne bih zeleo da budem lican, ali vas su hapsili 2. oktobra, a mene su hapsili 30. septembra. Znaci, bar smo sa te strane isti. Ne moze se problem na Kosovu resiti tako sto cete vi reci da je kod vas na delu aparthejd. To nije tako. To nije stvarnost. Devedeset i pet posto privatnog biznisa na Kosovu drze Albanci. Znate, nema aparthejda koji funkcionise na takav nacin da sedam godina paralelno sa Pristinskim univerzitetom funkcionise analogni Albanski univerzitet koji je u svemu susprotan Pristinskom i nista se ne desava. Ne moze se to posmatrati na takav nacin. Jednostavno, ovoj vlasti odgovara kosovski problem. Tako nesto odgovara i albanskoj politickoj sceni koja u ovom trenutku zastupa interes albanskog naroda na Kosovu i to je nasa stvarnost. To se mora promeniti, jer su posledice takve politike lose.

Ljaici: Imam pitanje za gospodina Jovanovica na koje ne mora da odgovori. Kada biste vi bili Albanac i kada bi vas 1991. silom izbacili sa Univerziteta, sta biste uradili?

Jovanovic: Ja bih branio svoj Univerzitet, kao sto ga branim u Beogradu. Ucinio bih sve da pokazem da je takva politika losa, trazio bih u okvirima svoje zemlje podrsku za politiku koju mislim da vodim. Pokusao bih na izborima da promenim ono sto mi ne odgovara, na isti nacin na koji su to uradili vasi sunarodnici u Crnoj Gori. Nema racionalnijeg objasnjenja zbog cega se Albanci razlicito ponasaju u Srbiji i Crnoj Gori. Ako gradjani albanske nacionalnosti u Crnoj Gori mogu da izadju na izbore i da na njima glasaju za osobe za koje su ubedjeni da im vredi dati glas, ne vidim zbog cega 900.000 Albnaca sa pravom glasa ne izadje na izbore, ne uzme lokalnu samoupravu preko svojih predstavnika u republickom parlamentu, trazi zakon o univerzitetu i resava probleme koji postoje na Pristinskom univerzitetu. Sta vama znaci povratak na Pristinski univerzitet ukoliko vasi roditelji ne mogu da se vrate na posao? Sta vama znaci diploma Pristinskog univerziteta kada ne mozete da radite ni u jednom preduzecu? Sta vam znaci diploma Pristinskog univerziteta kada je privreda potpuno unistena?

Ljaici: Nase diplome ne prihvata samo srpski rezim. Mi imamo svoj skolski sistem, mi smo ga izgradili. Nase diplome se priznaju u drugim drzavama u svetu, recimo u Austriji, u Italiji na univerzitetu u Bolonji, na univerzitetu ,,Fridrih Siler” u Jeni, na albanskim univerzitetima u Albaniji i u Makedoniji. Znaci, mi saradjujemo sa drugim univerzitetima, nase diplome se prihvataju. Ne prihvata ih samo srpski rezim i nije nam zao zbog toga.

Jovanovic: Trebalo bi da vam bude zao, osim ukoliko ne ocekujete da svi studenti i svi ljudi koji zavrse vas univerzitet ne zavrse u Austriji, Nemackoj ili u zemljama koje ste malopre nabrojali. Ali, to svakako nije resenje. Vas veliki problem je u tome sto tvrdite da vas ne interesuje sto vam sprske vlasti ne priznaju diplome. Vas to mora interesovati. Jer, ko ce sutra biti na Kosovu? Da li ocekujete da cete svi zavrsiti negde u svetu?

Ljaici: Srpski rezim kaze, a to su rekle i vase kolege, da ne postoji albanski univerzitet, ni albanski studenti. Kako onda da trazimo od njih da nam priznaju diplomu, kada su oni vec rekli da mi ne postojimo, znaci nas nema. Vi to morate promeniti, morate misliti drugacije o nama. Mi smo drustvo, imamo svoj sistem, imamo svoje obrazovanje, svoje delegacije. Nas je ovde dva miliona, mi ovde zivimo.

Jovanovic: Znam, ali put kojim vi vodite ovaj razgovor je los. Kad neko kaze nas ima dva miliona, odmah mu se moze odgovoriti kontraargumentom da nekog ima tri, pet ili petnaest miliona. To je lose.

Ljaici: Pa, nas toliko ima. Ja ne mogu da kazem da nas je pet, kada nas ima dva miliona.

Jovanovic: Naravno. Ali vam kazem da to nije dobar put. Prebrojavanje nikom nije donelo srece.

Ljaici: A sta je dobar put, da slusamo vas?

Jovanovic: S obzirom na to da imate jedan sistem koji postoji sedam godina, ocigledno je da taj sistem ne
funkcionise, cim pokusavate da vratite nesto sto ste prethodno izgubili. Stvari su jednostavne, vas sistem je moze funkcionisati samosvojno, ne mozete biti time zadovoljni, jer to nije buducnost.

Ljaici: Ali, gospodine Jovanovicu, ako ste zaboraili, mi smo u bivsoj Jugoslaviji imali autonomiju, imali smo ustav, imali smo parlament, imali smo sve elemente drzave. Znaci, i tada smo postojali i bili smo dobra drustvena organizacija.

Jovanovic: Ne, vi niste bili drustvena organizacija, vi ste bili autonomna pokrajina Republike Srbije i niste imali elemente drzave, ali ste svoju autonomiju izgradili na ovlascenjima koja ste prepoznali u ustavu. Ali, moram vas upoznati sa cinjenicom da je vasa autonomija prestala onog trenutka kada se Skupstina Autonomne pokrajine Kosovo samoraspustila 1989. godine usvajanjem 41. amandmana na Ustav Republike Srbije, i to su ucinili predstavnici vaseg naroda. Ako danas pogledate ko su bili clanovi parlamenta koji se samoraspustio 1989. godine videcete da su dve trecine ljudi koji su podigli ruku, prihvatajuci taj amandman, bili ljudi iz vaseg naroda. Znaci, pitajte danas gde su oni i zasto su to radili. Drugo, nemojte svoju autonomiju graditi na prevazidjenim konceptima. Ako se bavite pitanjem uredjenja drzave, ako konsultujete udzbenike koji se bave tom temom, onda cete videti da su autonomije koje su nudjene kao resenje Ustavom iz 1974. godine potpuno anahrone, prevazidjene. Voleo bih da vas upoznam sa konceptom regionalizacije Srbije kako biste imali prilike da vidite kako, bar u projektu, izgleda moderno uredjena zemlja.

Ljaici: Mi smo bili konstitutivni element bivse jugoslovenske federacije. Pripadnik naseg naroda je tada imao pravo da bude i predsednik Predsednistva Jugoslavije. Ako niste zaboravili, mi Albanci smo tada imali predsednika Predsednistva Sinana Hasanija. Znaci, bili smo konstitutivni element bivse jugoslovenske federacije.

Jovanovic: Vi jeste bili konstitutivni element.

Ljaici: Ali, malopre ste rekli da nismo.

Jovanovic: Ne, naprotiv. Vi ste bili autonomna pokrajina u okviru Republike Srbije koja je imala prava o kojima ste vi malopre govorili, dakle i pravo da imate svog predsednika Predsednistva. I danas vam niko ne oduzima mogucnost da na izborima izaberete osobe koje ce vas predstavljati u parlamentu, da na izborima izaberete predsednika Srbije ukoliko za to budete dobili dovoljno glasova. To je stvarnost. To je demokratija.

Ljaici: Presli smo u politicke sfere. Ja sam ovde da govorim o stvarima koje se ticu univerziteta. Ono sto sam rekao malopre moje je licno misljenje. Vec sam rekao da ne mogu govoriti o onome sto je van mog mandata.

Jovanovic: Ukoliko mislite da se vratite na Pristinski univerzitet, morate uvaziti cinjenicu da je rektor Pristinskog univerziteta profesor Papovic zrtva atentata. Necu da ulazim u to ko je atentat izvrsio, niti mi pada na pamet da se time bavim bez ikakvih dokaza, to je posao policije, ali ne mozete ignorisati cinjenicu da je tom coveku pre sedam meseci zivot visio o koncu. Vi morate to uvaziti. Vi morate shvatiti da svake noci na Kosovu ginu ljudi. Kada kazem ljudi, mislim i na Albance i na Srbe. Morate shvatiti da je pre nekoliko dana u Podujevu bio bombaski napad na stanicu policije. Znaci, to je stvarnost u kojoj vi zivite. Mi svi sedimo na buretu baruta i, ukoliko se sve to bude ignorisalo, ponovice nam se slike koje smo gledali na nekim drugim prostorima nekad zajednicke drzave. Ako vi to ignorisete, ne zelite dobro svome narodu.

Ljaici: Ne znam ko je izvrsio atentat na Papovica, ali znam da je naseg rektora tukla srpska policija 1. oktobra. To je videla cela Evropa i ceo svet, bilo je to na svim televizijama. Ne znam kako uopste mozete kao primer uzimati Papovica koji kaze: ,,Dok sam ja ovde, nece biti nikakvog albanskog univerziteta, niti albanskih studenata”.

Jovanovic: To sto prica gospodin Papovic nije dobro i mi smo mu to i rekli, ali to ne znaci da ce tako biti zauvek. Ali, hajde da vidimo kako nesto takvo mozemo da promenimo. Nemojte da govorimo ko je koga tukao i gde. Pa, tuku i nas ovde po Beogradu, i mi se tucemo sa njima i to ce tako biti sve dok se ova zemlja ne upristoji, sve dok ne postane ozbiljno, civilizovano drustvo koje ce postovati medjusobne osobenosti i uvazavati ih. Nemojmo da racunamo ko je gde dobio batine. Ne volim time da se hvalim, ali mislim da imam poduzi spisak sukoba sa policijom. Kao sto su tukli vaseg rektora, tukli su studente i profesore Beogradskih univerziteta, ali to ne znaci da treba da se odreknemo politike, niti ideje koju sledimo. To naprotiv, znaci da je ona vredna svega toga.

Ljaici: Veoma je interesantno ovo sto je rekao gospodin Jovanovic. Ja ga cekam da dodje u Pristinu da konkretno razgovaramo o ovim stvarima. Ako je spreman da dodje da nas poseti, mi smo ovde.

Jovanovic: Naravno, to je nuznost. MI cemo kad-tad razgovarati. Samo je pitanje da li cemo razgovarati posto sve nase politicke ideje budu porazene i posto prodjemo kroz neki uzas, ili cemo unapred biti svesni da tako nesto mozemo i moramo da sprecimo u interesu gradjana nase zemlje i u interesu nasih naroda.

Omer Karabeg: Gospodine Ljaici?

Ljaici: Mi smo ovde, mi vas cekamo. Drago mi je sto smo se upoznali i cekamo da vidimo sta nam nudite. Ali, imam jedno upozorenje molio bih vas da budete sto konkretniji, da govorite o konkretnim stvarima. Problemi se ne mogu resavati samo pricom. I da ne zaboravim, vi ste, gospodine Jovanoicu, u ovom razgovoru bili u prednosti jer smo govorili na vasem jeziku.

Jovanovic: Ja to ne bih posmatrao kao prednost. Voleo bih da govorim vas jezik. Smatram to svojim nedostatkom. Mislim da bih vas mnogo bolje poznavao da sam imao prilike da naucim vas jezik, bio bih bogatiji za to iskustvo. Sledeci put, iako mislim da to ne bi bilo prirodno, mozemo da razgovaramo na nekom od jezika, recimo, zemalja kojima ste se vi obratili prosli put.

Ljaici: Dobro; i te jezike znamo.

Jovanovic: Dogovoreno

3 KOMENTARA

  1. Od strane Jovanovića je previše ulizivanja i popuštanja. Ljaici brani njihove stavove i ako su i za njih štetni, samo da se konfrontiraju sa srpskim.
    Na srpke predloge nikada neće da pristanu osim ako se prihvate njihovi stavovi, prizna nezavisnost, priznaju sve njihove institucije…
    Dali treba da tako nisko padnemo a da nebi odbranili ama baš ništa što štiti srpske interese na Kosovu?
    To ne vodi ničemu!
    Dragiša Lazović

  2. Izgleda da smo u mnogome toliko nisko. Deo teksta, razgovora izmedju Cedomira Jovanovica i siptarskog studenta, stavljen je na sajt da bi se ljudi podsetili da je Cedomir Jovanovic oktobra meseca 1998. tvrdio da je Kosovo Autonomna pokrajina Republike Srbije, sto i jeste. Vec godinama o toj cinjenici cuti, zapravo govori dosta, ali suprotno onome sto je govorio samo godinu dana pre nego sto je Nato bombardovao Srbiju, da bi omogucio oduzimanje Kosmeta od Srbije. I jos nesto treba imati u vidu: Kosovo je uzeto novoj Srbiji, u kojoj Milosevica nema jos od Vidovdana, dana kada je poslat u Hag. Ono sto je kljucno vazno, jeste cinjenica da mnogo pisemo o tome i govorimo medju nama, a nista organizovano ne cinimo da bi se, bar to u ovim danima, pobrinuli za sigurnost onih Srba koji su i danas na Kosovu i Metohiji.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde