Voljena Srbija… (12) Tužno i sramno, nažalost istinito (2)

1
29

Od početka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i prvih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije i u Bosni, švedski mediji su izveštavali suprotno onome što smo čitali u srpskoj štampi i gledali na RTS-u. Pored pristrasnih izveštavanja njihovih reportera, švedska televizija je uglavnom emitovala TV priloge hrvatske televizije. Nikada ranije nisam pomislio da mediji u Švedskoj mogu da se rukovode drugim interesima a ne istinom. Da li su beogradski mediji selektivno izveštavali javnost o sukobima u Sloveniji i Hrvatskoj? Jesu, ali sam shvatio da nisu bili jedini i da svi lažu. Moja potreba i moranje je bilo da saznam (i da upoznam druge sa time) koliko ko laže o raspadu Jugoslavije, o sukobima i zločinima…

Tada sam još imao firmu „Yugofilm production“. Kupio sam 15 video rekordera, sa njima pokrio nekoliko država i snimali smo sve što je emitovano o ratu na televizijama u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, kao i na TV kanalima u Švedskoj, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj… Upoređivao sam objavljeno i tražio činjenice koje su potvrđivale istinu ili otkrivale laži. Na taj način dolazio sam do istine, mada su istine bile manje ili više modifikovane. Osećao sam ljudsku i nacionalnu obavezu da reagujem prvenstveno protiv spinovanja slike o Srbima kao jedinom zločinačkom narodu. Srpski narod, kao ni svi dugi narodi, nisu zločinci i bilo od koga i bilo gde počinjene zločine nije činio narod, već pojedinci među svim narodima.

Zvao sam redakcije i pisao zahteve za ispravke netačnih pisanja i pristrasnih TV reportaža. Za razliku od sadašnjih medija u Srbiji, švedski mediji imaju i imali su, manje ili više, odškrinuta vrata za ispravljanje netačnih informacija. U mnogome je zavisilo od nas, koji smo reagovali na netačno, koliko ćemo uspeti da proširimo tu „odškrinutost“, ili da širom otvorimo kapije za prolaz istini. Davao sam izjave i opširnije intervjue za TV i štampu. Učestvovao sam na švedskom radiju i televizijskim kanalima u diskusijama i dužim debatama sa švedskim političarima, ministrima i generalima, kao i sa predstavnicima Hrvata, Bošnjaka i Albanaca. Pozivan sam na razne konferencije i predavanja širom Švedske, a švedska štampa je sve češće objavljivala moje autorske tekstove… (manji deo toga možete videti na www.janic.se ).

Deo debata Nikole Janića na švedskkoj televiziji

Na tim konferencijama, predavanjima i televizijskim debatama (sem na jednoj TV debati) nije bilo predstavnika srpskih organizacija, što mi je bilo neshvatljivo? Demantovati laž, ili napisati i reći nešto ispred organizacije, uvek ima veći značaj nego ako je to učinio neki pojedinac. Obraćao sam se Svesrpsko-jugoslovenskom savezu i Srpskom savezu i pitao zašto ne reaguju na neistine o građanskom ratu i prećutkuju zločine nad Srbima…

Vreme je prolazilo. U svetu, kao i u Švedskoj, sve više se učvršćivala slika o Srbima kao zlom narodu, jedinim krivcima za rat i počinjene zločine. Sa nekoliko poznanika osnovali smo „Glas Srpskog naroda“. Rat u Bosni se širio, a uporedo sa time i selektovana izveštavanja o zločinima. Čelne srpske organizacije su ćutale (sa nekoliko izuzetaka koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke) a nikada nisam dobio odgovor na direktna pitanja zašto kao organizacije neće reagovanjem na neistine da pomognu istinu o dešavanjima u zemlji u kojoj su im bliski rođaci i prijatelji? Nekoliko godina kasnije dobio sam odgovor od čovek koji je bio u vrhu tadašnje vlasti, a nije daleko od tog vrha ni u sadašnjoj, koji mi je rekao:

„Nemoj da si dete Nikola. Nije važno da li neko može da uradi nešto korisno za zemlju, već da li je on „njihov“ čovek, da govori samo ono što oni hoće, a da ćuti o onome o čemu „oni“ ne žele da se govori…“.

Nekome je smetalo moje sve uspešnije delovanje u medijima i političkim krugovima Švedske. „Oni“, tadašnja i sadašnja vlast, znali su i znaju da su im propali mnogi prljavi pokušaji da me ućutkaju. Kako je moj „glas“ u Švedskoj postajao sve poznatiji, „njihovim“ ljudima u organizacijama nije bilo lako da balansiraju između volje svojih članova i zahteva spolja da realizuju projekat „ućutkati Nikolu“.

Ponuđeni ugovor o saradnji

Pokazatelj „rodoljublja“ čelnih ljudi u Svesrpsko-jugoslovenskom savezu video se nekoliko meseci posle razgovora koji je tadašnji predsednik njihovog Odbora za izdavačku delatnost imao sa mnom. Taj izuzetno korektan i pošten čovek i Srbin, smatrao je da oni nemaju ljude koji mogu uspešno da deluju u švedskim medijima. Rekao je da će predložiti njihovom Savetu da ja, ukoliko to prihvatim, bez obzira što nisam bio član ni jednog njihovog udruženja, mogu da govorim i ispred njih. Veoma kratko vreme posle našeg razgovora on je zamenjen čovekom koji je tek došao u Švedsku.

Oko tri meseca kasnije stigao mi je „Sporazum o saradnji na probijanju medijske blokade“, overen pečatom i potpisan od predsednice Svesrpsko-jugoslovenskog saveza i novoizabranog predsednika Odbora za izdavačku delatnost. Naravno da u „sporazumu“, napisane gluposti i pokušaj obmanjivanja nisam prihvatio i ne sećam se da li je moja reakcija bila smeh, ili tuga. Možda i jedno i drugo. Smeh što su mislili da su oni „pametni“ a svi drugi glupi, a tuga što su takve „srpske patriote“ mogle da budu na pozicijama na kojima su se nalazili. U tekstu potpisane „ponude o saradnji“, pored drugih budalaština, u tačkama 2. i 5. pisalo je:

  1. „Za svaki nastup gde bi N. Janić predstavljao SJS, trebalo bi se postići saglasnost o sadržaju i predmetu razgovora, kao i osnovne teze koje bi N. Janić zastupao“.
  2. „Uprava i Odbor za informativnu delatnost mogu svakog momenta povući saradnju ako se oceni da N. Janić zloupotrebljava i u svojim nastupima šteti Savezu i interesu srpskog naroda“.

U ove dve tačke sažete su dve veoma važne istine, odnosno dokazi da njih nije interesovalo šta se dešava u Hrvatskoj i Bosni. Vremenski period, datumi i istorijat „pripreme“ predloga je posebno interesantan. Odluka kojom je prihvaćen predlog prethodnog predsednika Odbora za izdavačku delatnost, Savet SJS doneo je 14. oktobra. Uprava i Odbor „saglasili“ su se sa tom odlukom 02. decembra, a predlog saradnje su potpisali „decembra“ meseca, bez navedenog datuma. Ja sam predlog primio početkom januara iduće godine… Potpisnicima predloga je trebalo tri meseca za međusobnu konsultaciju kako formulisati odluku koja će zaustaviti Nikolinu borbu za istinu, a članovima je opisati kao da su oni „uradili sve za dobro srpstva i njihovih članova“. Za to vreme mnogi srpski civili su i dalje mučeni, prebijani, silovani… njihovi bliski rođaci, prijatelji i poznanici, a njihova tela predstavljana su kao hrvatske ili muslimanske žrtve srpskih zločinaca. (O dogovoru kako da osmisle tekst o (ne)saradnji, posedujem rukom napisanih devet „važnih“ tačaka, koje su tokom tri meseca diskutovali i finalno oformili u pet tačaka sramnog dokumenta.

Da je njihova „ponuda o saradnji“ bila napismena barijera Nikoli da govori u ime njihove organizacije pokazuje sledeći primer:

Najtiražniji švedski mediji objavili su sliku poginulog jednogodišnjeg deteta iz Vukovara sa rupom u glavi i tvrdnjom da je to „hrvatsko dete koje je ubijeno od srpskih četnika“. Pozvan sam od švedske televizije da u emisiji vesti komentarišem to varvarstvo „srpskih četnika“. Imao sam dokaz od UN-a da je to dete bilo srpsko dete i da nije ubijeno od hrvatskih ustaša, već je poginulo od gelera granate. Da bi mogao u TV vestima da kažem, naprimer, „Mi, Srbi u švedskoj i članovi najbrojnije srpske organizacije u ovoj zemlji, tražimo ispravku i…“, trebalo je, po napisanom u njihovom predlogu dogovora, da kažem: „Objavljujte vi nekoliko dana da je to hrvatsko dete koje su ubili srpski četnici… Meni pošaljite napismeno pitanja šta ćete da me pitate, a ja ću sa budalama za tri dana da usaglasim šta da vam odgovorim. Zovite me ponovo…“

Tačka 5 je još jasnija jer u njoj se direktno kaže da saradnja može da se povuče, kada oni ocene da nanosim štetu njihovoj organizaciji i srpskom narodu??? Zapravo to znači da će prekinuti saradnju ako od švedskih vlasti (ili i srpske) dobiju umanjena primanja za njihove projekte od nekoliko hiljada evra (tada kruna) jer insistiraju na istini o srpskom narodu. Kako mogu da „ocene“ da se iznošenjem istinu o zločinima nad srpskim narodom „šteti interesima srpskog naroda“ a ne ćutanjem? Možda što je po njima interes srpskog naroda interes srpskih političara?

Jedan od retkih koji se usudio (posle nekoliko godina) da progovori o prljavštinama je bivši predsednik Srpskog saveza, Gruja Morović koji je pred svedocima rekao da je sa generalnim konzulom Srbije i Crne Gore i tadašnjim ambasadorom Aleksandrom Prljom proveo dva dana u hotelu u Geteborgu, gde su ga ubeđivali i nudili mu 200.000 švedskih kruna da ih „oslobodi Nikole Janića“. Tadašnjih 200.000 kruna je u današnjoj vrednosti otprilike oko 40.000 evra.


Nikola Janić

________________

U trećem nastavku teksta „Tužno i sramno, nažalost istinito“ pisaću o ambasadoru Aleksandru Prlji i glavnom uredniku Satelitskog programa RTS-a, pomoćniku nekadašnjeg ministra informacija Srbije i Crne Gore, sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića, gospodinu Miodragu Popoviću…

_________________

Voljena Srbija… Zagađena mržnjom i lažima

Voljena Srbija… (2) Udaranje puškama u potiljak

Voljena Srbija… (3) Kancelarija (ne) za KiM

Voljena Srbija… (4) Rekli su aprila 1998 – a danas!

Voljena Srbija… (5) I razum i patriotizam, zajedno!

Voljena Srbija… (6) Ignorisanje Ustava u Narodnoj skupštini

Voljena Srbija… (7) Engleski na ćirilici…

Voljena Srbija… (8) Blindirana vozila i tamna stakla?

Voljena Srbija… (9) Narcisi nisu Kosovski božuri…

Voljena Srbija… (10) Da se to desilo Albancima…

Voljena Srbija… (11) Tužno i sramno, nažalost istinito…

Voljena Srbija… (13) Tužno i sramno, nažalost istinito (3)

Voljena Srbija… (14) Tužno i sramno, nažalost istinito (4)

Tužno i sramno, nažalost istinito (5) Odgovor Vučićevom pomoćniku…

Tužno i sramno, nažalost istinito (6) I jedni i drugi su Srbi…

Tužno i sramno, nažalost istinito (7) Fotografije su istina, a reči laž!

Tužno i sramno, nažalost istinito (8) Čudna vrednovanja u čudnoj Srbiji…

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde