Zašto Anna Lindh ne govori o Nato bombama?

0
203

Pre neki dan u emisiji vesti (Rapport) ministru spoljnih poslova svedske postavljeno je pitanje o bombardiovanju Jugoslavije. Ministarka je pitanje prokomentarislo recima: “Mi ne treba da diskutujemo rat dok on traje”. Ali ko zna koliko ce jos da traje besomucno unistavanje jugoslovenske infrastrukture i koliko ce civila njihovi “nenamerni” Tomahavci i rakete poubijati? Kada ce u neutralnoj i miriljubivoj Svedskoj ozbiljno da se cuju glasovi suprostavljanja ovom, po medjunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija, nezakonitom nasilju i bombardovanju vise od jedanaest miliona jugoslovena? Zasto zemlja, koja ima tradiciju da se stavlja na stranu slabijeg, danas kada jedna tako mocna alijansa kukavicki i podmuklo napada jednu malu zemlju, koja jedino zeli da sacuva svoj integritet i samostalnost, cuti? Sve sto je Nato dosada naveo kao razlog za bombardovanje danas je neodrzivo i neprihvatljivo kao osnova za ovakvo predimenzirano nasilje nad srpskim narodom. Ljudska prava za 1.400.000 albanaca u Jugoslaviji, gde imaju Radio i televiziske stanice, i oko 50 novina i casopisa na svom maternjem, albanskom jeziku, u poredjenju sa 12.000.000 kurda u Turskoj (koja je clanica Nato alijanse) a kojima je zabranjeno da upotrebljavaju svoj maternji jezik, nije dovoljan uzrok za bombardovanje. Nije dovoljna ni tvrdnja da jugoslovenska armija upotrebljava nepotrebno visok stepen nasilja u sukobu sa OCK teroristima i gerili.

 

Razaranje, nasilje i agresija koju Nato vec vise od 40 dana vrsi svojim kontinuiranim bombardovanjem nad Jugoslavijom, sto puta je vece nego sve sto se desilo na Kosovu od pocetka sukoba izmedju OCK (koja je pod sobom drzala oko 40% Kosova) i jugoslovenskih vlasti. Civilna infrastruktura u Jugoslaviji skoro je unistena a civilne zrtve su odavno i uveliko premasile brojku od svih, do pre pocetka bombardovanja, poginulih na Kosovu. Niko ne porice da je postojao deo izbeglica pre pocetka Nato agresije. Ali niko ne moze da tvrdi nesto drugo sem istine da je izbeglicka katastrofa koju danas gledamo pocela posle 24 marta i da je uglavnom rezultat i posledica Nato napada i prvenstveno Americkog i Engleskog nedostatka postovanja za vazece medjunarodno pravo. Razlog produzetka izbeglicke katastrofe takodje je u izrazenoj sebicnosti zapadnih zemalja. Da se za izbeglice dali samo onoliko kolika su kostanja Nato alijanse za jedan dan vodjenja rata, mi danas ne bi gledali slike koje su, uz pomoc TV magije, svakodnevno prisune u nasim dnevnim sobama. Da je zapad, pre nego sto je napao Jugoslaviju, na Kosovo ulozio samo onoliko koliki su im danas gubitci tokom jedne nedelje, onda bi i zivot i postovanje ljudskih prava na tim podrucjima bilo vidljivo i za one koji zele da vide samo ono sto oni hoce. Ako danas prihvatimo da se jedna samostalna drzava bombarduje od “aluijanse za mir” samo zato sto se na svojoj teritoriji suprostavlja jednoj separastickoj gerili ili da se granice medjunarodnog prava mogu “rastezati u korist ljudskih prava”, onda je demokratski zapad odavno trebalo da “rastegne” te granice. Prvenstveno da se Kurdi, Sirijci i Asirci ne bi proterivali i ubijali u Turskoj i da se i oni i mnogi drugi narodi i manjine sirom sveta prihvate u svim zemljama kao ravnopravna ljudska bica. Na listi prioriternosti naroda kojima je potrebna pomoc, da bi ostvarili svoja ljudska prava, kosovski albanci se nalaze na njenom dnu. Medjutim oni su danas na vrhu liste kojom Nato pokusava da opravda svoje nepostovanje medjunarodnog prava i postojecih principa u medjunarodnim odnosima.

“Humanitarna katastrofa” koja je pocela sa Nato bombardovanjem ne moze nikada da bude opravdani razlog za rat. Rat je prvenstveno i jedino posledica Americkog i Nato ekspansionizma i njihove resenosti da kontrolisu i ovaj deo Balkana. Ta njihova resenost je Ujedinjenim Nacijama vec nanela smrtonosne rane. Svojim kasetnim bombama (zabranjenim Zenevskom konvencijom) i granatama (deo njih presvucenim osiromasenim uranom) ubijaju jedan ponosan narod koji ni u svojoj ranijoj istoriji ni danas ne prihvata okupaciju svojih teritorija, bez otpora. Za zaljenje je da se u jednoj zemlji i u buducoj, zajednickoj Evropi, siri radioktivno zagadjivanje okoline koje ce u buducnosti biti faktor zdravstvenog rizika hiljade civila a da svedski politicari i mediji o tome cute. Ali pre te bicemo svedoci jedne druge katastrofe (i precutkivati i nju?) i ljudske patnje koja, ukoliko se rat ne zaustavi, moze biti stvarnost. U pitanju je ogromna nezaposlenost, siromastvo i glad sto moze biti buducnost naroda u Srbiji i Jugoslaviji. Nato bombardovanje je direktan uzrok da je oko 600.000 ljudi (u Srbiji gde je vec postojala nezaposlenost) ostalo bez posla a njihove familije bez prihoda za izdrzavanje (oko 2.000.000 ljudi). Te “humanitarne”, “demokratske” i iyuyetno preciyne bombe razorile su njihove fabrike i njihova radna mesta. Kao na Kosovu i u Srbiji postoje izbeglica cije su kuce unistile Nato bombe (oko 14.000). Srbija ciji su mostovi, zeleznicke pruge, skole, bolnice, postrojenja za grejanje i za preciscavanje vode razoreni, funkcionise smanjenim intezitetom. Pitanje je koliko ce jos biti razaranja i koliko ce jos civila u Srbiji da izgine pre nego sto pocnemo da govorimo o “masovnom ubijanju srpskog naroda”? Da li ce svet zaista da dozvoli (i dokle) totalno razaranje i unistavanje jugoslovenske civilne infrastrukture i hiljade novih zrtava kao neophodnu cenu i jedinu mogucnost da alijansa “pobedi” i zadrzi svoju verodostojnost?

Prva bomba bacena na Jugoslaviju verodostojan je dokaz da Nato nije “alijansa za mir” vec ratna masina koja ima zadatak da “pobedi” manje drzave, one koje ne prihvataju od Amerike i Nato-a izmisljeni “novi svetski poredak”. Zemlje sa oruzjem visoke tehnologije i najvecim vojnim potencijalom odlucivace iznad svih ostalih. Ministar spoljnih poslova svedske, gospodja Anna Lindh, mozda moze da ceka i da govori o ratu tek onda kada, danas i dalje samostalna, Jugoslavija bude samo secanje. Ali svedski narod, koji isto postuje sve ljude i ravnopravnost medju njima, nema mogucnosti da ceka. Mi svi moramo na jedan uocljiviji i efikasan nacin da protestujemo protiv rata. Moramo da zahtevamo momentalno obustavljanje bombardovanja. Za ocekivanje je da ce Jugoslavija prihvatiti mirovne snage Ujedinjenih Nacija. UN ima to pravo, a ne Nato. Agresivna alijansa mora da povuce svoj neosnovani ultimatum u kome sami sebi daju pravo da “oni” mogu okupirirati deo Jugoslavije. Treba da pomislimo i na mogucnost da arogantnost koju danas ipoljavaju politicari zapadnih zemalja, sutra moze biti razlog necemu jos gorem sa cime ce se mozda konfrontirati nasi sinovi.

Članak objavljen u dnevnom listu “Svenska Dagbladet” u četvrtak, 06.05.1999.

Nikola Janić,
glumac i režiser,
predsednik Srpskog saveza i
član saveta švedske vlade
po pitanju integracije i etničke ravnopravnosti

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde