Dežurni razgovori (1)

0
209

Uspavanost i neprijatno buđenje…

nik

Gospodine Janiću, prošlo je skoro godinu dana od našeg zadnjeg „dežurnog razgovora“ a gotovo pola veka otkako ste otišli iz Srbije. Sve to vreme Srbiju čuvate u srcu i kontinuirano joj se vraćate, kako u srcu i mislima, tako i fizički, svojim čestim posetama matici. Zapazili ste da aktuelne srpske vlasti imaju naviku da ubeđuju narod u bolji život koji će uslediti u nekoj bližoj budućnosti. Da li će Srbiji, a time i drugim srpskim balkanskim prostorima, uskoro svanuti lepši dani, onako kako nam obećava premijer Vučić?

Nikola Janić: Nada da će biti bolje je poslednje verovanje koje napušta čoveka i ja verujem da će građanima Srbije biti bolje, ali ne tako brzo i ne zato što to obećava Vučić. Bolje će biti, što zavisi i od događanja u svetu, ali samo ako srpska vlast danas ne rasproda sve vredno u zemlji. Nastavak rasprodavanja Srbije, zarad boljeg sutra, znači da se pokolenjima svesno ostavlja siromaštvo, a još gore od toga je da će u njihovoj zemlji zavisiti od dugih. Propadanje je nekad teško zaustaviti, jer ozbiljne političke i društvene promene dolaze sporo, odnosno sporo dolazi do dana kada narod reši da kaže: „Dosta Bre!“. U svojoj pasivnosti Srbija je dugo krezuba i takva nastavlja da stari. U njoj život teče po inerciji; ili, rekao bih, po lošoj navici, koje nikako ne možemo, ne umemo, ili nećemo da je se otarasimo. Političari obećavaju kule i gradove u predizbornoj kampanji, a narod, čini mi se, uvek poveruje onima koji ga „krupnije“ slažu. Siguran sam, nažalost, da Srbiji lepši dani neće doći do krajem 2015. ili početkom 2016. godine, kako premijer obećava i moli građane da se strpe do tada. Televizijske emisije na nekim kanalima se emituju da bi narod poverovao da su baloni od sapunice neka čvrsta i postojana materija, što ocenjujem kao svestan doprinos prevarama. Možda grešim i voleo bih da grešim, što je čudno, ali u Srbiji se narod stalno lagao, uz obećanja o boljem životu. Uzmite kao primer priču o „brzim prugama“ još u vreme Miloševića, koji će munjevitom brzinom presecati Srbiju. A tim „munjama“ je danas, dok slušamo iste priče o boljem životu i o „brzim prugama“, potrebno pet sati da pređu razdaljinu od stotinak kilometara. Zbog toga što je mnogo od rečenog nepostojano, Srbija bespomoćno stoji na sporednom koloseku. Mediji pokazuju „skretničare“ kako mašu zastavicama i trube da smo lider u regionu, a ćute o činjenici da ta mahanja i duvanja nikako da pokrenu skretnicu koja bi voz „Srbija“ izvela na brzu prugu i odvela gde treba. Tako je i sa Vučićevim velikim prijateljima širom sveta koji će da nam pomognu, a narod ta prijateljstva gleda kao šarene balone koji šaraju tmurnim nebom Srbije.

Kada ste rekli da Srbiji treba pomoć… Vi ste, ako se ne varam, bili skoro dve decenije na čelu Srpskog saveza iz Švedske, koji je nesebično pomagao ljude u matici. I vi ste lično i privatno učestvovali u brojnim akcijama humanitarnog karaktera…

Nikola Janić je filmski i televizijski režiser, novinar, pisac, publicista, dugogodišnji, a danas počasni, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj i predsednik NGO ”Humanvoce”. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa i portala “Koreni”, bio je član Švedskog saveta za integracije i etničku ravnopravnost i član drugih stručnih grupa Švedskog Minostarstva, doseljeničkog biroa i drugih institucija u Švedskoj. Bio je član Saveta dijaspore savezne Vlade SRJ i u njemu Predsednik Komisije za odnose sa javnošću i informisanje.

Nikola Janic: Sredstva koja se šalju za pomoć bolnicama, školama, izbeglicama ili na drugi način unesrećenim ljudima, a koje dolaze od organizacija iz rasejanja sve su manja. Naravno, to nije beznačajno, ali veliki novac, nekoliko milijardi evra godišnje, pomoć je koju naši iz dijaspore šalju svojoj rodbini. Ipak, to je samo kap u moru u odnosu na potrebe Srbije, koja mora početi da se racionalno ponaša. Prodavanje strancima svega što ide sa dobitkom, u privredi i u poljoprivredi, nazivaju „ulaganjem u Srbiju“, a ni Nemci, ni Arapi, ni Šveđani, ni bilo ko drugi, ne ulažu u Srbiju već u njihov posao. A u Srbiju dolaze zato što u njoj mogu da ostvare veću zaradu, sa manjom brigom i obavezama za zaposlene koje plaćaju deset puta manje nego što su minimalne plate, za isti takav posao, u njihovim respektivnim zemljama. Osim toga siromašna Srbija im plaća milione evra kao subvenciju, o čemu se retko govori, kao i o neslavnim epilozima nekih od tih „ulaganja“. Ipak, o tome treba razgovarati sa ekonomskim stručnjacima, onima koji dobro znaju i probleme i mogućnosti, a ne sa mnom…

Da progovorimo onda o medijima za koje neki tvrde da su jedan od uzročnika da je ovakvo stanje u zemlji, delom zbog gušenje javne reči i sputavanja slobode govora? Kakav je vaš utisak o medijskoj sceni Srbije?

Nikola Janić: Mediji su jedan od važnih regulatora svakog društva. Oni su od skoro iste važnosti za zemlju kao i pravosuđe, a države u kojima neometano funkcionišu te dve oblasti (pravosuđe i mediji) uglavnom su stabilne demokratije. Čini mi se da većina građana u Srbiji toga nije svesna, kao ni toga da se ništa valjano ne može izgraditi na jednom prostoru (placu), ako se taj prostor najpre temeljno ne raskrči od korova, trnja, beskorisnog šiblja i kojekakvog otpada. Srbija mora pod hitno da raščisti „trnje i šiblje“, da postavi pravosuđe na noge i da se medije oslobode bilo kakvih i bilo čijih pritisaka, cenzure ili autocenzure.

Gospodine Janiću, vi ste izdavač i odgovorni urednik informativnog portala „Koreni“, koji postaje sve čitaniji u matici i u dijaspori. Na objavljenoj listi od 500 najposećenijih sajtova u Srbiji, u kojoj sigurno postoji par stotina hiljada sajtova, vaš portal www.koreni.rs je na 356. mestu. Posebno je zapaženo da je vaš sajt više stotina mesta, dvaput pa i triput više ispred poznatih i čitanih nedeljnika u Srbiji. Vi objavljujete uglavnom viđenja srpske stvarnosti i političke analize koje se retko mogu pročitati ili videti na vodećim srpskim medijima. Da li je srpski medijski prostor uistinu toliko cenzurisan i selektivan i da li ste vi zadovoljni brojem ljudi koji čitaju priloge na vašem portalu?

Nikola Janić: U Srbiji je, maltene, sve što je vezano za politiku, političare i medije, jednosmerno, cenzurisano i neprihvatljivo selektirano. Poslednji primer za ovu konstataciju dobili smo pre neki dan, kada je uhapšen onaj mladić (Igor Mikić) koji je skandirao „Vučiću pederu!“, pred kamerama RTS-a. Uhapšen je samo nekoliko dana posle incidenta i sudiće mu se za nasilničko ponašanja i vređanje premijera. Za tog momka je po hitnom postupku određen advokat, mada su advokati tada bili u štrajku, a brat albanskog premijera Rame (za koga se sumnjalo da je upravljao dronom koji je spustio mapu velike Albanije na stadion za vreme fudbalske utakmice Srbija – Albanija), pušten je s objašnjenjem da je štrajk advokata i nemoguće je obezbediti mu advokata po službenoj dužnosti. Vlast se ponaša onako kako joj u određenom trenutku odgovara, ili kako im se da nalog sa strane, a ne onako kako ih obavezuju zakoni naše zemlje. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje da u Srbiji ne funkcioniše kako treba ni izvršna, ni zakonodavna, ni sudska vlast.

Sa liste 500 najposecenijih-2 Iz liste 500 najposećenijih sajtova u Srbiji

A pitanje da li sam zadovoljan brojem ljudi koji posećuju portal www.koreni.rs trebalo bi postaviti drugačije, odnosno da li sam zadovoljan brojem ljudi koji pročitaju ono što se na portalu objavi. Jesam, jer se čitaju u mnogim udruženjima dijaspore, jedan ulazak a više čitanja… Imamo mejling liste koje sve zajedno obuhvataju preko 80.000 pročišćenih validnih mejl adresa, na koje direktno šaljemo važne tekstove i informacije, neke koje nisu ni objavljene na portalu. Tu je i moj skromni, privatni fejsbuk profil, sa oko 4970 FB prijatelja, od kojih jedan deo njih prosleđuju aktuelne tekstovi, kao i od njihovih FB prijatelja preneseni tekstovi… Verujem da to čini dodatnu brojku od oko 100 000, a imamo i posebne mejling liste sa institucijama, ustanovama, organizacijama… pa je logično pretpostaviti i da primljene informacije na ove adrese čita više osoba. To je ne računajući posete koje su portal „Koreni“ dovele na 356. mesto na listi od 500 najposećenijih sajtova u Srbiji. Koristim i ovu priliku da se zahvalim svakom pojedinačnom posetiocu sajta na ukazanom poverenju i FB prijatelju i primaocu naših mejlova, što svojim intersovanjem doprinose širenje istine koja je važna za budućnost naše matice i njenih građana. Još da dodam da sam svestan da je u odnosu na televizijske emisije, sa milionskim brojem gledalaca, ovo od manjeg značaja. Ali www.koreni.rs i njemu slični portali imaju druge prednosti. Moćne televizije i dnevne novine ne mogu svakodnevno i u beskonačnost da ponavljaju neistine. Za razliku od njih, mi možemo nedeljama i mesecima na Internetu da držimo jednu objavljenu istinu, da tražimo objašnjenje za ono što medijski velikani objave, ili da tražimo odgovor na postavljena pitanja čitalaca, što “veliki” često ignorišu. Posebno je važno kako se manipuliše komentarima čitalaca (o tome možemo da raspravljamo u nekom od sledećih razgovora).

Konstatujete da ukoliko ne bi bilo ovakvih portala i drugih alternativnih medija, društvenih mreža, internet portala i blogova, ključni mediji u Srbiji (ili uopšte u svetu) ne bi imali pritisak da korektno informišu u onome što je opšti interes društva, a ne pojedinca, političkih ili drugih moćnika?

Nikola Janić: Baš tako. Internet je informativna i medijska budućnost koja svakim danom postaje sve zastupljenija i moćnija. Odgovor na mnoga naša pitanja, i na ona koja nisu postavljena, a trebalo bi da jesu, nesumnjivo je u simbiozi sa delom budućnosti Srbije. To je i odgovor na vaše pitanje da li u našoj zemlji ima ili nema cenzure. Dokle god u Srbiji potkrepljuju informisanja o boljem životu bajkama o svakodnevnom životu, kao na primer da je Beograd najeftiniji grad u Evropi, a svi znaju da je kilogram svinjskog mesa skuplji u Beogradu nego u Stokholmu, a plata u Švedskoj deset puta veća od plate u Srbiji, takvo „informisanje“ je kriminalni bezobrazluk. Dok pred srpskim zakonom ne budu jednako tretirani i Igor Mikić i Olsi Rama, ili bilo koji naš ili strani državljanin, dotle će svaka priča o boljem životu u Srbiji biti kolektivna uspavanka. Ako se odgovorni hitno ne probude iz te uspavanosti, može se desiti da dođe do veoma neprijatnog buđenja – za sve nas.

Nastaviće se

D. Vukotić

Dežurni razgovori (2)

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde