Razmišljanja o dijaspori i matici

0
251

Da li su Srbi koji zive van granica Srbije i ostali jugoslovenski drzavljani koji su iz mnogobrojnih razloga napustili svoju drzavu i zive svoj zivot u dalekim, uglavnom zapadnim zemljama, potrebni Srbiji i Jugoslaviji? 

 

Da li su nasim iseljenicima i emigrantima potrebne drzave Srbija ili federacija Jugoslavija?

Da li danas uopste u zemlji postoji potreba da se pravi selekcija i da se razmislja ko je emigrant a ko iseljenik? Za zemlju maticu vise nije bitno iz kojih su razloga njeni drzavljani legalno ili nelegalno napustali njenu teritoriju. Vazno je da se oni ne zaborave. Nije daleko vreme kada ce zemlja trebati da se izvini onima koji su napustali rodni grudu oprastajuci se od svojih nalblizih u verovanju da ih mozda nikada vise nece videti.

Svi su oni zajedno danasnja “dijaspora” a Srbija i Jugoslavija njihova matica. I “tamo” i “ovamo” vode se mnogobrojne i svakodnevne diskusije o potrebi odnosa i dijaloga izmedju matice i dijaspore.

Ko ce s kime da govori? Zemlja je nema ali ona nikada nije odbila da prihvati i one starije koji se svakodnevno mole bogu da budu pokopani “u svojoj zemlji”. Za dijalog ostaju samo dva sagovornika: vlast u matici i njihovi diplomatski predstavnici u svetu sjedne i dijaspora sa svojim predstavnicima s druge strane. Bivsa vlast je decenijama odbijala dijalog sa delom nasih iseljenika i emigranata. Mnogima nije dozvolila ni ispunjenje njihove zadnje zelje. Ali vremena se menjaju, a s vremenom i vlast. Danas prvo treba uspostaviti dijalog zasnovan na obostranom ljudskom uvazavanju. To je preduslov za stvaranje medjusobnog poverenja i kompromisa sto bi u buducnosti zadovoljilo obostrani interes, pa tek onda govoriti o “odnosu matice i dijaspore”.
 

Kakvi su odnosi?

Ako se odnos pretezno srpske dijaspore i srpskih vlasti uporedi sa postojecim odnosima vlasti novonastalih drzava na prostorima bivse Jugoslavije i “njihove dijaspore” onda se moramo otvoreno i iskreno upitati da li taj medjusrpski odnos uopste i postoji? Naravno da on “postoji” ali kakav je obim i kvalitet tog odnosa? Da li je, takav kakav je, prvenstveno u interesu matice ili u interesu pojedinaca? Da li je srpska vlast imala moc (kako je mozda naivno mislila) da za ovih zadnjih 8 godina sa svim svojim “sunarodnicima” (ne sa pojedincima i manjinom) ostvari kontakte o kojima se ranijih decenija nije brinula? Vlasti drugih republika, naprimer bivse republike Hrvatske, taj su odnos i dijalog sa hrvatskom emigraciom i dijasporom (javno ili tajno) odrzavale i negovale decenijama?

U cemu je razlika izmedju osecaja obaveze prema svojoj drzavi matici kod hrvatske i muslimanske dijaspore nasuprot srpskoj? Da li uopste postoji neke razlike u emotivnom vezivanju hrvatskog, muslimanskog ili srpskog naroda za svoju domovinu i svoj rodni kraj? Verovatno ne. “Narod” je uvek osecao za svoj narod od koga je poticao i uvek je “narod” u dijaspori pomagao svom narodu u domovini.

Dolazeci u bliski kontakt sa raznim organizacijama srpske dijaspore u Svedskoj, kao i sa diplomatskim predstavnicima jugoslovenske vlade, tokom zadnjih osam godina dolazim do zakljucka da razlog nekomuniciranja srpske dijaspore i vlasti matice ne treba “traziti”. On nam se uvek nalazio, i jos se nalazi, pred nama i medju nama u jasno izrazenoj i uvek prisutnoj nemogucnost vodecih predstavnika i jedne i druge strane da svoj licni ego odvoje od identiteta naroda i drzave.

Volja za kritikom izrazena je i kod jednih i kod drugih a ni jedni ni drugi godinama nisu cinili i ne cine nista da bi uklonili te cinjenicne i opravdane uzroke konstantnoj kritici.

U Srbiji naprimer osnovano je i ministarstvo za Odnose sa Srbima iz dijaspore. Ko i kakvo znanje i kvalifikacije poseduje da bi ostvario to sto i samo ime ministarstva zahteva: odnose.

Danas je internet pocetak buducnosti jednog lakseg, brzeg i jeftinijeg komuniciranja medju svim ljudima i narodima, bez obzira u kom se delu sveta nalazili. Pomenuto ministarstvo za odnose sa Srbima u svetu takodje ima svoju stranicu na internetu. Ali ko od nas u Svedskoj moze ozbiljno shvatiti i prihvatiti i to ministarstvo i njihovu zelju za iskrene i korisne kontakte i odnose kada ministarstvo na svojoj internet stranici predstavlja Srpski savez, celnu organizaciju srpskog naroda u Svedskoj, sa adresom koja je promenjena jos 1994-te godine? Kakvi su to medjusobni odnosi i kojim se kontaktima i kanalima odvijaju kada je cak i ime grada u kome je sediste saveza pogresno? Sa kojom osobom ili telom naseg saveza komunicira ovo ministarstvo ako vec skoro godinu dana ne zna da je na celu saveza drugi predsednik? Ko kome zamagljuje stakla naocara? Deo ljudi iz srpskog saveza ministarstvu ili ministarstvo vladi i srpskom narodu u Srbiji i van njenih granica?

Kada se planiralo, ko je planirao, ostvarivao ili procenjivao tu sardnju? Ovakva kakva je danas ona je i dalje samo jedan srpski san u mehuru sapunice naduvanog od onih koji misle da je dovoljno da samo oni dunu. Cak i vise od toga. Oni smatraju da i dalje oni trebada da duvaju u prazno a da Srbi pred sobom (samo zato sto “oni” duvaju) umesto praznine vide i te nepostojece mehure koji lebde prelivajuci se u mnogobrojne nijanse razlicitih boja. Stvarnost je drugacija i daleko od te lepote. Da bi i matica i Srbi u dijaspori mogli da ostvare svoje “mehure snova” potrebno je da pojedinci koji i dalje grcevito drze sapun u svojim rukama otvore svoje sake i dozvole simbiozu sa morem srpskog naroda i njihovim organizacija u dijaspori. Medjusobnim postovanjem, posle odstranjene samovolje i egoizma pojedinaca stvorili bi se preduslovi za ostvarenje realne i korisne saradnje za bolju buducnost srpskog naroda i srpskih genaracija koje danas izrastaju kako unutar, tako i van granica svoje domovine.
 

Razlike

U mnogim zemljama sirom sveta pa i u skandinvskim, prvenstveno u Svedskoj, uvek je postojala jaka ekstremna hrvatska emigracija. Greska vladinih organa i medija predhodne Jugosavije i Srbije bila je u tumacenju hrvatskog ekstremizma. Opis hrvatske emigracije kao protivnika i neprijatelja drzave Jugoslavije bio je nepotpun i u mnogo cemu pogresan. Takvo jednostrano tumacenje i predstavljanje hrvatske emigracije moze se smatrati i jednim od mnogobrojnih uzroka totalne nespremnosti i Srbije i srpskog naroda za dogadjaje koji su se odigravali od 1989 do danas.

Hrvatska emigracija trosila je vecinski deo svoje energije i sredstava ne protiv Jugoslavije vec u izrazavanju svoje ljubavi, pomoci i pripadnosti hrvatskom narodu i Hrvatskoj. Njihov primarni cilj nije bio rusenje Jugoslavije vec stvaranje nove Nezavisne Drzave Hrvatske. Zato su tadasnje i sadasnje hrvatske vlasti i mogle da se u tolikoj meri oslanjaju na uticaj i mogucnosti hrvatskog naroda u dijaspori.

Suprotno Hrvatskoj srpske vlasti nisu nikada prihvatale srpsku emigraciju kao deo srpskog naroda punog ljubavi za Srbiju. Ma da je srpska emigracija za svog neprijatelja iskljucivo smatrala i proglasila jugoslovenski komunizam vlasti republike Srbije, medju svim bivsim republikama Jugoslavije, prednjacile su u njihovom progonu i u njima videle samo drzavnog neprijatelja.

Danas nema ni stare Srbije ni stare Jugoslavije. Srbija danas nije republika vec drzava u federaciji sa Crnom Gorom. Ali ni Srbi u zemlji ni Srbi u dijaspori nisu jos dobili jasan odgovor na veoma vazno i odavno postavljano pitanje: Da li je vlast u danasnjoj Srbiji zaista “nova” i oslobodjena tereta proslosti? Da li je ona sposobna da odbaci svu raniju arogantnost rezima i da svojim delovanjem potvrdi prihvatanje moralnih i demokratskih principa i postovanje ljudskih prava? Kada i na koji nacin ce drzava Srbija i federaacija Jugoslavija moci da garantuje ili ispostuje ono sto je primarna svetinja i ustavno pravo svakog coveka u demokratskim zemljama kao sto je, naprimer, pitanje privatnog vlasnistva? Da li ce dijaspora i dalje pomagati zemlji, a time i vladi, samo svojim materijalnim doprinosima i humanitarnim angazovanjem? Da li je (i da li treba biti?) srpska dijaspora politicki organizovana? Da li treba imati (ili ne?) pravo glasa u matici?

Mnogo je pitanja i razmisljanja koja se ne mogu izneti u jednom clanku. Ali postoji mnogo osoba koje su svojom odanoscu i ljubavi prema svom srpskom narodu i svojoj domovini pokrenuli i osnovali “Srpsku vezu”. Licnim kontaktima i “vezama” ostvaruje se, polako ali sigurno, i okupljanje pojedinaca i raznih institucija u ovu nepoliticku organizaciju od koje ce mozda u buducnosti dobrim delom zavisiti povezivanje dijaspore i matice.

Najavljeni simpozium sa temom “Veze dijaspore i matice” koji se prvi put odrzava u aprilu 1998. u Beogradu bice i prva realna mogucnost da se bar neka od pitanja i razmisljanja (a bice ih mnogo) prodiskutuju i da se odrede bar neke smernice konkretnog buduceg rada i ostvarenja ideja koje je “Srpska veza” pokrenula.

Kao privatna osoba i kao predstavnik Saveza srpskih udruzenja u Svedskoj rado cu se, u mojim mogucnostima i ako se za to ukaze potreba, pridruziti konkretnom radu na ostvarenju sto vece, ozbiljnije i obostrano korisne saradnje matice i dijaspore. Zelim da budem i ostanem Srbin koji ce se demokratskim putem i uvazavanjem drugih boriti za ostvarenje licnih ideja i ubedjenja. Duznost mi je da prenesem zelje onih koje predstavljam i da u ime njih prihvatim sve odluke demokratske vecine, ako ta vecina kao svoj ideal i cilj ima ostvarenje jedne ponosnije i bolje buducnosti naseg naroda – kako u matici tako i u dijaspori. Organizator aprilskog simpozijuma, organizacija ”Srpska veza” ocigledno ima taj ideal i taj cilj.

Nikola Janić,
predsednik Srpskog saveza i
član saveta švedske vlade
po pitanju integracije i etničke ravnopravnosti

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde