Jovanovo srce

1
59

Jovanovo srce

Nasledih fabrike i silna imanja,
Nepregledne šume i brojna stada.
Radost mi trajaše sve do saznanja,
Da bolest teška mnome vlada.

 

 

 

Divno Kosovo i  Metohija pored svih zemaljskih lepota i dobrote ljudi koji u njemu žive, široj svetskoj javnosti postalo je poznato i po jednom tragičnom događaju. U poslednjih nekoliko meseci i godina, u medijima smo često imali priliku čuti aferu o ilegalnoj prodaji ljudskih organa na jugu Albanije, u takozvanoj "žutoj kući". Spominjane su nevine žrtve sa Kosmeta i oni koji su debelo profitirali na nečijoj muci i sirotinji. Upravo zato, ovaj tekst posvećujemo svim nevinim žrtvama Kosova i Metohije koji su stradali u tom nezapamćenom pomračenju ljudskog uma. Pročitajte istinitu priču, ispovest jednog Nemca, koji je srce kupio upravo tamo, neznajući čije će srce u grudima nositi.

Jovanovo srce

Ovo su moje oproštajne reči,
koje prinosim vremenu što sledi.
Možda će nekom ranu da zaleči,
a nekog će drugog ljuto da uvredi.

Zovem se Johan, Nemac po rođenju,
Od oca Hansa i majke Grete.
Naša je kuća znana po čuvenju.
U raskoši živeh k'o jedino dete.

Nasledih fabrike i silna imanja,
Nepregledne šume i brojna stada.
Radost mi trajaše sve do saznanja,
Da bolest teška mnome vlada.

Doktori rekoše – neću dugo…
Godinu jednu, il’ možda dve.
Svet mi se sruši, o moja tugo,
U jednom trenutku nestade sve.

Rekoše neću izdržati više…
Najbolji doktori koji postoje.
Jedini lek je, svi se složiše,
da zamene drugim srce moje.

O sudbo moja, o divni časi,
Najlepši moj životni trene,
Kad iz bolnice stigoše glasi:
Našli su doktori srce za mene.

Za cenu tada čovek ne haje,
I ne zna da li za to postoji.
Nisam pitao ni ko ga daje,
Kad život novi meni predstoji.

Operacija prođe u najboljem redu,
Sa novim srcem prestaše boli,
Tek onda shvatih, kad skidoh bedu,
Koliko se život ceni i voli.

(1)
Nedugo zatim, kroz noći tavne, u snu mi prilaze lica neka,
A zvona zvone crkve pravoslavne, budi me njihova tužna jeka.

Jasno vidim predele strane, prelepe šume i polja plodna,
Livade i potoke razigrane, brdašca blaga i vinorodna.

Vidim i dvorište, između plota, ambar i štalu, stazu do kuće,
Starinu nekog što duvan mota, dok gleda kera i zvižduće.

Starica krhka živinu vabi, dok baca proso iz male zdele,
A onda žurno ka štali grabi, da pusti na vodu šareno tele.

Prelepa žena, gipka k'o srna, dvorištem hita da ručak stavi.
Za njom vijori kosa joj crna i malo dete očiju plavi…

O ta me slika hodila često, snovima mojim davala sreću,
Spavao nisam, al’ to je mesto stvaralo ljubav u meni veću.

(2)
A onda dođoše ružni snovi, koje ne mogah da prebrodim.
Nastaše neki predeli novi, kojima, svezan, u koloni hodim.

Uguraše nas zatim u neka kola. Put je trajao beskrajno dugo,
Uz psovke, pretnje, trenutke bola, od njih se nismo nadali drugom.

U žutoj kući, u gradu Burelju, saznasmo tako je mestu ime,
U albanskom privatnom posedu, tamničiše nas do početka zime.

Poslednja slika koje se ježim, beše zelena maska doktorska i
Lice koje videh dok ležim, kako se kezi izrod od čoveka.

I svetlo jako, jače od sunca, koje mi seva mozgom k'o strela,
Dok me, na živo seku ko junca i krv dok šiklja poslednja vrela.

Zadnje što videh, bejahu ruke šiptarske, kako dignute stoje.
Na njima drhteć’ uz teške muke, još uvek kuca to srce moje.

Taj urlik strašan, što nebo para, vrać'o me stalno iz noćnih mora.
Sve sam mislio da san me vara i spas da donosi jedino zora.

(3)
Krenuh na put, nepoznat, dalek, da nađem izvor nesanih noći,
Da rešim jednom, ali za navek, kud srce vuče, gde moram poći.

Kosovo beše cilj moga puta. Tamo me povede duša i telo.
Krenuh k'o putnik koji ne luta, kome je poznat i kraj i selo.

Ugledah crkvu iz snova mojih. Pred njom je straža, to me začudi.
Sa vojskom neku reč prozborih. Kažu da čuvaju crkvu od ljudi.

Kakvi su ljudi što bi da sruše lepotu iz srednjega veka?
Da li imaju bar malo duše? Znaju li kakva ih sudbina čeka?

Pred mojim očima puklo je selo. Oko njega svuda bodljikava žica,
k'o da ga nešto za vek proklelo i ljude u njemu zgrčenih lica.

Gledaj, Evropo, zavrištah tada. Pogledaj svete tu pravdu našu.
Dokle će ovaj narod da strada, a drugi i dalje oružjem mašu.

Iznad te tuge, iznad te žice, osetih pogled koji me traži,
Ugledah poznato dečije lice koje me noću snovima blaži.

I priđe meni kroz žica splet, zagrli ručicom oko vrata,
To Božje biće, nebeski cvet, prozbori nešto, "tata, tata".

(4)
A srce moje k'o ludo skače, šavovi hoće da popucaju…
Šta li te reči njemu znače? Da li se možda prepoznaju?

Nisam ni hteo, al’ moje ruke krenuše k’ njemu nekako same.
To dete nežno, o moje muke, beše k'o zračak iz ljute tame.

Žena iz snova dojuri s vrata, iz onog istog dvorišta preko:
Milane, sine, to nije tata. On je na nebu, negde daleko.

Naš Jovan, sine, Kosovo čuva zajedno gore s Lazarom svetim,
Čujem ga uvek kad vetar duva. Tebe kad gledam, njega se setim.

Stojimo tako, žica nas deli, a srce spaja ljubavlju istom.
I svet je zastao, upravo celi, zaustavljen božanskog iskrom.

U povratku, malo zastah po strani, zadivljen, ponosan i prepun sreće.
Dok Jovan i mrtav Kosovo brani, niko ga Srbima uzeti neće.

Od juče sam Petrović Janko, rođenjem Nemac, Srbin po veri.
Napisah ovo, jer želim žarko, istinu da znaju svetske zveri.

Od stida malo da pognu glavu, zločince kazne – dobro ih znaju.
Srpskim žrtvama da odaju slavu, imena njihova večno da traju.

Jovanovo srce

Veselin Dželetović-Pavlov

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde