Čija je sramota? – peti deo

0
86

Nikola JanićZbog nemarnost Ministarstva za dijasporu i Ministarstva prosvete, mnoga srpska deca u Nemačkoj su umesto integracije, korak blize asimilaciji, o čemu i sam Srećković često govori kao o nedopustivom, ali se ne obazire ni na od njega izgovoreno.

U Nemačkoj izlazi evropsko izdanje beogradskog dnevnog lista „Večernje novosti“. Ove novine čitaju svi koji hoće da su istinito informisani o dešavanjima među srpskom dijasporom. Peđa Rakočević, jedan od saradnika „Večernjih novosti“, je gospodin koji decenijama živi u Nemačkoj. Poznaje izvrsno i Nemce i Srbe, a mnogi Srbi, zahvaljujući njegovom pisanju, saznaju o svojim predstavnicima i ponešto što ne bi mogli da čitaju u drugim novinama. I ne samo o predstavnicima srpske dijaspore nego i o predstavnicima ministarstva za dijasporu, na čelu sa ministrom Srećkovićem. Poznajem i ja Peđu i zahvalan sam mu zbog njegove odlučnosti da nastavi sa korektnim informisanjem. 


U svakom čoveku postoji neki mali, ili veliki egoista pa, što se tiče ovog malog, ni ja nisam izuzetak. Prvenstveno što su Peđini mnogi članci nepobitan dokaz da lično nemam ništa protiv Srećkovića, ali imam i te kako da zamerim ministru Srećkoviću. Protiv sam njegovih za maticu i rasejanje štetnih i nezakonitih aktivnosti. Što kao ministar koristi (ne)ljude u rasejanju i u medijima, da bi se predstavio kao veliki političar i korektan čovek. A nije ni jedno ni drugo, ma da sam verovo da ima pameti da zna da neistine, režirane nameštaljke (za njega pozitivne a za druge negativne) i kićenje tuđim perjem, nikada nemaju dobar finale.

 
Posledice neispunjenih obećanja

U članku koji je objavljen prošle nedelje u „Večernjim novostima“, Peđa Rakočević je pisao o problemima sa dopunskom nastavom naše dijaspore u Nemačkoj. Zbog neispunjenih obećanja zvaničnika Srbije, od nove školske godine mnoga srpska deca će ostati bez mogućnosti učenja srpskog jezika. Dakle zbog nemarnost Ministarstva za dijasporu i Ministarstva prosvete, mnoga srpska deca u Nemačkoj su umesto integracije, korak blize asimilaciji, o čemu i sam Srećković često govori kao o nedopustivom. Mislim na asimilaciju, ne na ministarstvo ili na ministra. O svojoj nemarnosti ministar ne govori, ako ne postoji mogućnost da se u njegovim izlaganjima izgubi, ili osmišljeno izbaci prefiks ne, pa negativno postane pozitivna marnost. 

Interesantan i konstruktivan deo pisanja u članku je i podatak, o kome sam takođe pisao, da je Ministarstvo za dijasporu davalo velike sume novca za nevažne i navodne pojekte, koji nemaju veze sa dijasporom. Gospodin Rakočević navodi neverovatan podatak, da je Ministarstvo za dijasporu funkcioneru Centralnog saveta Srba u Nemačkoj, Milanu Čobanovu dalo 17.000 evra za „cirkusiranje“ nekolicine Srba na nekom karnevalu u Berlinu…“. Zašto pišem da je taj podatak „neverovatan“? Pa zato što je sam Srećković tvrdio da Centralni savet Srba u Nemačkoj „nema ni pet članova“ i da gospodin Čobanov godinama vozi istu priču kao osnov za značaja te organizacije: da ih je primila sama gospođa Merkel. Naravno da jeste, ali ne posebno nego u sklopu susreta sa mnogim drugim doseljeničkim organizacijama. Istom gospodinu Čobanovu je na prošlogodišnjim Vidovdanskim danima dijaspore, bilo zabranjeno da u Sava centru postavi oglasni pano o navodnim aktivnostima te organizacije. Bila je priča o procentu naše dece koja u Nemačkoj, posle završene osmogodišnje škole, ne nastavljaju školovanje. Ponavljanje priče i tih podataka je okarakterisano kao „zastarela i otrcana priča.“

U članku gospodina Peđe Rakočević napisani su i sledeći redovi, citat:

„ Kada pogledamo zvanično objavljenu listu donacija MZD za 2008. i 2009.godinu, kaže nam naš sagovornik iz Nirnberga, vidimo da je MZD, sada opet u „vlasništvu“ partije SPO, za dve godine potrošilo oko stotinak hiljada evra čak i za pomoć memorijalnih turnira za svoje poginule članove –brata Dane Drašković Veselina Boškovića i člana Zvonka Osmajlića. Finansirane su i neke političke knjige četničkih pokreta, nastavna sredstva koje je izdala neka privatna firma, verovatno bliska SPO, su plaćena 15.000 evra, navodno usavršavanje nastavnika, ne u režiji Ministarstva prosvete nego privatno, je odnelo 15.000 evra, čak je i CESID u Beogradu „pomognut“ sa 6000 evra, apsolutno nevažan i nemasovan kros RTS u inostranstvu je dobio 10.000 evra i td. –lista finansiranih projekata u Srbiji(!) umesto i dijaspori je zaista (pre)dugačka! Za te pare, kažu naši sagovornici, mogla je da se organizuje daleko važnija dopunska nastava u nekoliko novih škola u Nemačkoj ili negde drugo u svetu.“

Nažalost, ne verujem da će naša deca „negde drugde u svetu“, pa ni pred nosom ministra Srećkovića, u Hrvatskoj, zemlji u okruženju, dobiti pomoć za nabavku udžbenika na srpskom jeziku. A da ih kupe sami, neće moći većina njih iz razloga što su Srbi u Hrvatskoj nesrazmerno u većem broju nezaposleni, u odnosu na Hrvate. Što oni koji su zaposleni, za iste poslove koje rade i Hrvati, imaju uglavnom manju platu nego što je imaju Hrvata. I što su udžbenici za isti predmet, na srpskom do pet puta skuplji od udžbenika na hrvatskom.

U saopštenju Ministarstva za dijasporu o poseti državnog sekretara, gospodina Miodraga Jakšića Hrvatskoj, objavljenog 18. juna 2010, između ostalog piše da je: 

„Državni sekretar Miodrag Jakšić, u Zagrebu učestvovao u radu „Međuvladinog mešovitog odbora Srbije i Hrvatske o zaštiti prava manjina…“ i između ostalog da je Jakšić rekao: 

„Neophodno je konkretno rešavanje otvorenih pitanja prema srpskoj manjini u Hrvatskoj, kao što su nesmetano pravo na ravnopravnu ulogu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, veća zaposlenost Srba u javnom sektoru i državnoj upravi, povratak svih stečenih prava Srba izbeglih iz Hrvatske, kao i onih koji su spremni na povratak, formiranje srpske redakcije na HRT-u, povratak srpske imovine u Hrvatskoj i drugo.“

Da je u saopšenju pisalo da će Srbija i Hrvatska potpisati dogovoren i konkretan sporazum, posle dvadeset godina, o ovome o čemu je na „radnom sastanku u Hrvatskoj rekao gospodin Jakšić“, bilo bi to vredno saznanja i pažnje. Ovako je to samo nešto što podseća na već rečeno o Centralnom savetu Srba u Nemačkoj i gospodinu Čobanovu: zastarelo i otrcano. Neučinjeno što se nestankom prefiksa ne, lako predstavi kao učinjeno? Na kraju saopštenje piše i da je gospodin Jakšić: 

„Tokom posete Hrvatskoj, obišao i srpsku osnovnu školu Nikola Andrić, organizacije srpske nacionalne manjine u gradu Dalju, gradonačelnika Dalja Jugoslava Vesića, kao i rodnu kuću Milutina Milankovića u ovom mestu, a u Bogoti je otvorio ovogodošnji 29. tradicionalni međunarodni „Vidovdanski sabor“. 

 
Vidovdanski sabor

Zaista treba da vas je sramota ministre Srećkoviću. Šaljete državnog sekretara u Hrvatsku da otvori neki tradicionalni „međunarodni Vidovdanski sabor“, a sveukupnu srpsku dijasporu bezobrazno niste ni jednom rečju obavestili da ste samovoljno ukinuli zaista „Tradicionalne Vidovdanske dane dijaspore“ u Beogradu. Ukinuli ste Zakonom o dijaspori utvrđen Dan dijaspore i Srba u regionu, koji se, kako je navedeno u zakonu, obeležava 28. juna na Vidovdan. Možda zato tamo, u okruženju u nekoj Bogoti, opstaje za vas i za ministarstvo jedini važan, 29. tradicionalni međunarodni „Vidovdanski sabor

Ali čovek se uči dok je živ, pa ste nas ovim saopštenjem naučili da za vas Vidovdan nije više srpski, nego neki međunarodni. Napredujete gospodo, samo u obratnom pravcu od sunčeve putanje. Očigledno da Srećković uvek zna sve, i više i bolje od drugih. Naučio je dosta toga i od kada je kao Ministar za dijasporu postao svetski putnik. Naravno i njegovi saradnici. Među minsitrima srpske Vlade jedino je, možda, ministar Jeremić putovao koliko i oni, ili nešto više od njih, i od Srećkovića, što nam i pokazuje i „dokazuje“ da je dijaspora zaista, i (naj)mnogo, važna za Srbiju. Zato mi nije jasno zašto MzD nije obavestilo i međunarodnu srpsku dijasporu i Srbe u regionu, računajući i Srbe u Hrvatskoj, da je Srećković ukinuo naše Vidovdanske dane? Nije valjda zbog toga što Hrvatska već 29 gidina ima tradicionalni „međunarodni Vidovdanski sabor“, a mi samo od skoro taj dan zagarantovan zakonom?!

Može se Srećkoviću. U zemlji u kojoj je on ministar retko da se poštuje nešto što je među Srbima, ili u Srbiji, tradicionalno. Zakon o dijspori, izglasan u Skupštini Srbije, predvideo je tu činjenicu kada je označio da je taj dan „tradicionalni dan srspke dijaspore“. Zbog takvog propusta i što je to napisano u zakonu ne treba bilo ko, a najmanje ministar koji je bio predlagač tog zakona, da to slovo zakona tumači kao nešto ozbiljno ili, ne daj Bože, da pomisli da je zakon obavezujući i njega. Možda nam zato iz te zgrade psujete sve po spisku kad kažemo da ni vaše izmišljotine više ne uzimamo za ozbiljno? U mnogome nas je njegovim javašlukom taj Srećković uozbiljio i naterao nas da još ozbiljnije upitamo i gospodina Tadića i gospodina Cvetkovića i njegove kolege ministre, dokle će to da trpe?

Treba i da je sramota ministra da nije gospodinu Jakšiću dao zadatak da umesto otvaranja tog međunarodnog 29. tradicionalnog Vidovdanskog sabora u Hrvatskoj, iskoristi posetu zemlji u okruženju, i kaže neku pametnu reč i na hrvtatskoj televiziji. Sa tom televizijom nema sličan dogovor i ugovor, kao što ga ima sa RTS-om, pa je tamo malo teže reći sve i svašta. Ali za dobru platu koju primaju mogli su da se potrude i nađu načina da Jakšić hrtavsku javnost bar obavesti da „ravnopravnu ulogu srpskog jezika i ćiriličnog pisma“, Srbi u Hrvatskoj plaćaju pet puta više, nego kada uče na hrvatskom jeziku i pismu“. Mogao je da predloži da demokratska Hrvatska, po ugledu na demokratsku Srbiju, ozakoni Savete nacionalnih manjina, koji će se finansirati iz državnog budžeta Hrvatske, kao što se Savet nacionalne manjine Hrvata (i drugih manjina u Srbiji) finansira iz budžeta Srbije? I naravno, da političarima i javnosti zemlje Hrvatske javno postavi normalno i logično pitanje, a naravno uz to i da im se izvini što ih to pita, i zamoli ih da se zbog tog pitanja oni, hrvati, ne uvrede: 

Dokle će u Hrvatskoj da traje segregacija srpskog naroda?

Poštovani gospodine Tadiću, Cvetkoviću i kolege Sređana Srećkovića, ministri u Vladi Republike Srbije… dozvolte da ovo peto pisanje završim otprilike istim rečima kojima je gospodin Rakočević završio njegov članak u „Večernjim novostima“:

MZD daje, skoro neodgovorno baca, pare na svašta. Svi vi to znate i svi o tome ćutite. A ćutanje je znak odobravanja! Srbija iz državnog budžeta plaća da deca nacionalnih manjina u Srbiji uče školu na svojim maternjim jezicima. Zašto gospodo ista ta i takva Srbija, nema adekvatnu pomoć dopunskim nastavama na srpskom jeziku među dijasporom? Možda se i vi, kao i ministar Srećković, suprostavljate osnivanju Nacionalnog saveta srpskog rasejanja, ali ne razumem zašto? Ne razumem ni zašto odugovlačite sa rešavanjem problem dopunskih škola? Umesto da ovaj problem što pre rešite, pasivni ste, možda u verovanju da će to pitanje samo po sebi da nestane kao problem?! Vi ste gospodo očigledno izdržljivi u mnogo čemu. Možda ćete izdržati i više od srpske mladosti u rasejanju i ćutati sve vreme, koje smatrate potrebnim, dok se srpska deca u Nemačkoj, Kanadi, Mađarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj… totalno asimilišu i prestanu da pozitivno pominju Srbiju… a time i vas, negativno!? A mi stariji, u strahu i brizi da nam se takve i slične tragedije među srpskim narodom u rasejanju ne dese, sa najboljim namerama vam ukazujemo na negativnosti koje bi ste Vi mogli, i morali hitno da zaustavite. Da ih otklonite i da nikad više ne dozvolite da se ponove. Drugim rečima, gospodo, neutrališe izvor zaraze srpske nesloge a onda, konstruktivnim i zajedničkim zalaganjem, možemo izlečiti sve što se do danas zarazilo.

Nikola Janić,
Predsednik Srskog saveza Švedske
www.janic.se
janic@telia.com


Čija je sramota? – prvi deo: http://www.janic.se/?p=1195
Čija je sramota? – drugi deo: http://www.janic.se/?p=1197
Čija je sramota? – treći deo: http://www.janic.se/?p=1199
Čija je sramota? – četvrti deo: http://www.janic.se/?p=1237

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komentar ovde
Molimo unesite vaše ime ovde